Берлин — Москва активно повећава напетост на Западном Балкану, а немачка влада жели томе енергичније да се супротстави. Србија у томе добија кључну улогу, пише DW.
У минхенском дневном листу Зидојче цајтунг, аутори Паул-Антон Кригер и Тобијас Цик баве се појачаном немачком спољнополитичком активношћу на Балкану. У фокусу те активности, констатује се у чланку – је Србија, пише Дојче веле.
Већ у уводној напомени аутори пишу да је руска инвазија у Украјини вратила западнобалкански регион у фокус немачке спољне политике, те да је пре свега дипломатска жижа на Србији која, „с њеном блискошћу са Москвом, има кључну улогу“.
Аутори подсећају да се Босна и Херцеговина, Косово и Србија не могу пожалити на мањак високо рангираних посетилаца, јер је у марту у те три земље долазила немачка шефица дипломатије Аналена Бербок, са исте руте се управо вратила министарка одбране Кристине Ламбрехт, док се канцелар Олаф Шолц најавио, за сада без датума.
„У Берлину се каже да је најкасније од руског запоседања Крима и источне Украјине године 2014, западнобалкански регион позорница све тврђег одмеравања снага са Москвом. Кремљу је наводно на почетку било стало само до тога да сузбије НАТО, али је одавно употребио сва расположива средства за утицај, од корупције, преко партија и цркве, све до учешћа у критичној инфраструктури и енергетске зависности, а како би поткопао приближавање Европској унији. Али, Москва сада активно повећава напетост и томе немачка влада жели енергичније да се супротстави и активно погура европске интеграције“.
Аутори подсећају да је, приликом недавне посете српског председника Александра Вучића Берлину, немачки канцелар Шолц изричито нагласио европску перспективу западнобалканских земаља. „Србија у томе добија кључну улогу, не само јер је са осам милиона становника највећа и економски најјача земља, већ и зато што управо поново изабрани Вучић није само следио циљ приступања своје земље Европској унији, већ је увек неговао и сопствени однос са руским шефом државе Владимиром Путином.“
Аутори потом објашњавају да је суштински проблем за Београд – Косово, а да његову независност не признаје ни Москва: „Осим тога, Вучић има значајан утицај у босанскохерцеговачкој федералној јединици Републици Српској, у којој Москва подржава сецесионистичке тенденције српског лидера Милорада Додика. Било је речи о томе да Немачка пошаље додатне војнике у оквиру мисије Европске уније Алеа, али Кристине Ламбрехт није давала обећања.“
У чланку се подсећа да је немачки канцелар Шолц угостио Вучића и Куртија, те да дијалог Београда и Приштине стагнира већ десет година. У Немачкој је договорено макар то да се преговарачки тимови сретну 13. маја.
Аутори примећују да се нова немачка иницијатива помно прати у региону. „За то што је процес приближавања застао крива је свакако и ЕУ. Прошлог октобра, француски председник Емануел Макрон је, вероватно из унутрашнеполитичке рачунице, изненађујуће ставио вето на почетак приступних преговора са Албанијом и Северном Македонијом. Тиме је, између осталог, пољуљао политичку каријеру премијера Северне Македоније Зорана Заева, који је упркос великим отпорима код куће, следио реформски курс у правцу Европе. Разочарење и осећање да их ЕУ не жели, у тим земљама задржали су се све до данас, а то је напослетку додатно оснажило и „легендарну“ српску „политику љуљашке“ између Истока и Запада.
Аутори текста у листу Зидојче цајтунг констатују да је проценат заговорника приступања Европској унији у Србији на историјском минимуму, али да се булеварски листови у земљи окрећу донекле критичком односу према Москви. У тексту се даје и оцена да је мало вероватно да ће Београд увести санкције Москви као што то тражи Берлин, али и да се Србија придружила резолуцији у Уједињеним нацијама која је осудила руску инвазију на Украјину.
„За Србију је то осетљиво балансирање: земља је суштински зависна од руског гаса, а у косовском питању има тог најважнијег међународног покровитеља“, закључују аутори текста у минхенском дневном листу.
„Отвара ли Путин старе ране на Балкану?“
Викенд издање таблоида „Билд“ – Билд плус, доноси текст под насловом „Отвара ли Путин старе ране на Балкану?“, који потписује Жан Благојевић.
Аутор подсећа на то да ране из деведесетих још нису зацелеле и да их рат у Украјини отвара. После набрајања општепознатих чињеница, анализа се окреће Србији: „Принципијелно су Срби и Руси били савезници, и као народи и као државе. Важни политичари и данас говоре о ’братском народу’. Та повезаност има дугу историју (која сеже у 19. век) и прожета је словенском и православном традицијом.“
Аутор потом констатује: „Политички су Србија и Русија данас макар делимично једна целина. Јасан сигнал је ’Хуманитарни центар у Нишу’.“
Немачки новинар пише да западни аналитичари у том центру виде војну базу преко које Русија може да шири свој утицај у региону. У тексту се предочавају све познате чињенице – да српска војска вежба са јединицама Северноатланског савеза, да су таблоиди, који су били некритички према Русији, донекле променили курс због Путинове изјаве о Косову: „Тиме тиранин из Кремља види Косово као независно“, закључује аутор.
У другом делу текста, аутор се бави Босном и Херцеговином: „Утицај Кремља у региону је велики. ’Живела Русија!’, викао је у микрофон у априлу Милорад Додик, бивши председник Републике Српске на једном скупу у Бијељини. Присутни су аплаудирали.“
Аутор „Билда“ набраја и остале грехе Милорада Додика: његово поређење немачког социјалдемократског посланика Адиса Ахметовића са чланом „Хитлерове омладине“ – јер је захтевао још немачких војника у Босни. Потом цитира Флоријана Бибера са Универзитета у Грацу који каже да је пасивност Запада довела до нестабилности у земљи.
У чланку се наводи и условљавање пристанка на чланство Шведске и Финске у Северноатланском пакту које је навео хрватски председник Зоран Милановић – услов је према њему промена изборног закона у БиХ у корист Хрвата.
Аутор чланка у немачком листу констатује да су Сједињене Америчке Државе дуго водиле западну балканску политику, а да сада то покушава Берлин. Он преноси изјаву немачког канцелара Шолца да је свим западнобалканским земљама место у ЕУ, али да су за то потребне и реформе у сфери слободе медија, сузбијања корупције и правосуђа. „Економски су односи добри – на пример, Немачка у Србији са преко 400 предузећа запошљава преко 75.000 радника“, завршава своју анализу аутор немачког „Билда.
Извор: DW
