Ако нас историја нечему научи, то је да је окончање ратова много теже него њихово покретање. Ово се у потпуности односи на актуелни сукоб између Русије и Украјине, који је почео крајем фебруара 2022. године, оцењује аутори Стив Цимбала и Лоренс Ј. Корб у чланку за Нешенал интрест
После два месеца, борбе су зашле у ћорсокак, а стране се прегрупишу уочи руске офанзиве у Донбасу. Очекује се да ће борбе бити интензивне, дуготрајне и скупе за обе стране. Стиче се осећај да војни циљеви Русије укључују стварање копненог коридора до Крима и потпуно „ослобађање“ Луганска и Доњецка од украјинске контроле. Украјина, заузврат, настоји да одржи режим и контролу над својом сувереном територијом, укључујући и ону на којој живи већина која говори руски.
4 опције
Како се овај сукоб може окончати? Постоје четири алтернативе на које могу утицати и руско и украјинско руководство и светска заједница, оцењују Цимбала и Корб.
(1) једна страна наноси другој одлучујући војни пораз и диктира послератни поредак који задовољава њене интересе;
(2) продужени војни сукоб са постепеним увођењем нових снага и све већим жртвама, што повећава притисак за дипломатско решење;
(3) ескалација драстично мења природу сукоба – било хоризонтално (више земаља је укључено у борбе) или вертикално (користи се оружје за масовно уништење);
(4) истовремена криза у другом делу света утиче на кључне америчке и међународне интересе (нпр. Кина прети или чак изводи напад на Тајван).
Прва опција – потпуна предаја једне стране и одлучујућа победа друге – изгледа мало вероватна у овом тренутку.
НАТО може бескрајно да наоружава Украјину, а дипломатска изолација Русије ће мало помоћи у смислу глобалне подршке. Може се очекивати да ће се отпорност украјинских бораца и њихове борбене вештине побољшати са искуством. Међутим, мало је вероватно да ће Украјина моћи да оствари одлучујућу победу над Русијом и отера организоване руске оружане снаге са целе своје територије. Близина Русије источној Украјини омогућава јој да настави да одржава турбуленције у региону.
„Стоји тамо где си“
Ово доводи до друге опције – дуготрајног сукоба праћеног прекидом ватре и мирним решењем – што се чини вероватнијим од потпуне победе или пораза једне од страна.
Међутим, да би се ова опција материјализовала, у једначину ће морати да уђу вешта дипломатија НАТО-а, Русије, Украјине и вешти међународни посредници. Борбе ће се наставити све док ривали и међународна заједница као таква не схвате озбиљно дипломатију.
Први циљ дипломатских преговора Украјине, Русије, НАТО-а и других требало би да буде споразум о прекиду ватре. Ово није нужно коначна одлука о распореду борбених снага, већ такозвано примирје „стоји тамо где си“ које ће ставити тачку на крвопролиће. Након привременог примирја уследиће договорени низ стручних конференција на којима ће учествовати Украјина, Русија, НАТО и други – у формату прихватљивом за све стране.
Други задатак дипломатије биће договор о политичким и војним одредбама прихватљивим за НАТО, Русију и Украјину. Постоје две алтернативе које би могле послужити као полазна тачка за даљу дискусију. Прва је формула Минск-2, која дозвољава ограничену аутономију за енклаве Луганск и Доњецк у оквиру суверене Украјине. Други је Аустријски државни уговор из 1955. године, који је предодредио њену неутралност током Хладног рата. У сваком случају, организоване руске оружане снаге биће повучене са територије Украјине и украјинске са проруских. У почетку, герилци и друге нерегуларне снаге било које стране могу бити на непријатељској територији, али ће спорним подручјима патролирати међународне мировне снаге из УН, ЕУ или ОЕБС-а.
Оружје за масовно уништење
Трећа опција ће ступити на снагу ако било која страна ескалира ширењем непријатељстава на друге земље или увођењем оружја за масовно уништење на бојном пољу.
Руски напад на другу земљу – на пример, Молдавију, или још више на чланицу НАТО-а – захтеваће снажан одговор алијансе. Тада ћемо добити декларисани сукоб између НАТО-а и Русије, а ситуација у Украјини ће постати само део тога. Изазов за НАТО у овој ситуацији биће да одржи политичко јединство и договор о војној стратегији у позадини предстојећих непријатељстава коришћењем конвенционалног оружја дугог домета.
Још већа неизвесност ће доћи ако Русија прва употреби нуклеарно оружје у Украјини. Чак и ако Руси користе само оружје малог домета испаљено из лансера кратког до средњег домета, политички и психолошки утицај на Украјину, НАТО и међународну заједницу биће дубок—и не сасвим предвидив.
Разумљиво је да ће већина влада и њихових грађана бити ужаснути. Али како НАТО треба да одговори на руску ограничену употребу нуклеарног оружја? Теоретски, постоје три опције: (1) велики узвратни удар на руске циљеве конвенционалним оружјем, са глобалном дипломатијом која приказује Русију као зликовца који никада није виђен у историји, и упозорава да ће даља употреба нуклеарног оружја изазвати нуклеарни одговор НАТО-а ; (2) пропорционални нуклеарни одговор на сличне циљеве у Русији, попут ових које је сама уништила; или (3) асиметрични руски нуклеарни одговор на више војних и других циљева. Све опције НАТО-а могу бити праћене ненајављеним, али значајним нападима на руска свемирска средства и офанзивним сајбер ратовањем.
Проблем како задржати контролу над ескалацијом и оставити отворен пут до окончања рата је акутан у трећој опцији и можда у принципу непремостив. Током година Хладног рата, видели смо како НАТО и Совјетски Савез деценијама распоређују нуклеарно оружје у Европи, али питање како зауставити нуклеарни рат ако је праг пређен показао се мучним и за војне стратеге и за политичаре. Са становишта теоретичара, нуклеарно оружје може довести до ризичне конкуренције и пењања на такозвану „лествицу ескалације“. Али током Хладног рата, политичари из НАТО-а и Совјетског Савеза су опрезно гледали на нуклеарни рат, чак и у „ограниченим” размерама. Истина је да ни тада, ни сада није било и нема шаблона како започети и окончати ограничени нуклеарни рат. Уместо искуства, имамо само спекулације и симулације.
Кина
Под претпоставком да се трећа опција може избећи, четврта опција представља још један потенцијални застој у настојањима да се оконча сукоб под условима прихватљивим и за Украјину и за Русију. Потези Кине против Тајвана, који би могли да доведу до промене режима, створиће другу велику кризу за креаторе америчке политике и њихове војне саветнике.
Очигледно је да амерички војни потенцијал омогућава решавање неколико регионалних војних задатака истовремено. Али да ли се амерички креатори политике могу фокусирати на обуздавање или пораз Кине док предводе напоре НАТО-а да одбрани Украјину од Русије зависи од тога колико далеко су Кина и Русија спремне да оду у својим војним кампањама.
Ситуација када Кина напада Тајван, а Русија истовремено спроводи хоризонталну или вертикалну ескалацију у Европи, гурнуће америчко управљање кризама и војне способности до крајњих граница. Конфузија у Конгресу и превирања у медијима још више отежавају лидерима.
Може изгледати да дипломатија није најубедљивија опција за решење украјинског конфликта. Али алтернатива – још жешћа борба са перспективом географског ширења – је још гора. А ако се кинеска и руска кампања одвијају у исто време, сва предвиђања су бесмислена.
Извор: Информер.рс/nationalinterest
