Свет

МОГУЋНОСТ ОФАНЗИВЕ КОАЈ БИ ИХ ПОТПУНО ПРОТЕРАЛА ЈЕ ИЗВОДЉИВА! Да ли Путин губи рат или се фронт ојачава?

Западу је можда тешко да се одупре идеји да на бојним пољима Украјине назире срећни крај бајке о слободном свету. Док одушевљени Украјинци излазе на улице Херсона огрнути жуто-плавим заставама, Русија се креће ка својој највећој геополитичкој катастрофи од распада Совјетског Савеза.

Нема сумње да је најновије повлачење Владимира Путина велика прекретница, пише „Вашингтон пост“ и додаје да је пропао његов план да промени режим у Кијеву и разбије међународни поредак заснован на правилима одузимањем туђе територије. Могућност украјинске офанзиве која би у потпуности протерала Русију са Крима постала је изводљив сценарио.

Путинов не може да сакрије свој збуњени бес, а некада готово трансцендентална храброст руског „Оца“ нестаје. У недавној тиради на друштвеним мрежама, председников „мозак“, пропагандиста Александар Дугин, цитирао је одломак из књиге „Златна грана“ антрополога Џејмса Фрејзера, у којој је бог-краљ убијен зато што није успео да донесе кишу током суше. Није ни чудо што је Америка поздравила поновно освајање Херсона као „изузетну победу“. У међувремену, охрабрени британски премијер Риши Сунак приказује Русију као изоловану и осрамоћену „одметничку државу“.

Ипак, Запад би требало да буде опрезан када је у питању прерано проглашење победе, наводи амерички лист. Оперативно, пораз Русије је далеко од сигурног. Москва ће сигурно искористити своје повлачење као шансу да попуни своје снаге током зиме и консолидује одбрамбене линије. Наставиће да тестира одлучност Запада кроз енергетске ратове и, можда, прикривени тероризам. И за сваког Путиновог критичара у Русији који ове недеље дигне глас, стотине њих ће понављати да је ово само „застој“. Ако ништа друго, руски стручњаци постају све апокалиптичнији, јер позивају своје лидере да „својим рукама разбију декадентно западњачко друштво“.

Што је још важније, свет је још далеко од уједињења против Путина. Већина земаља у развоју у основи не дели став Запада да је инвазија на Украјину опасан егзистенцијални тренутак. Док Запад види рат између реда и хаоса, слободе и империјализма, стабилности засноване на правилима и експанзионистичке анархије, велики број светских лидера види бојно поље које је, испод магле западњачке охолости, ишарано нијансама сиве.

То је на крају разлог зашто се неке од земаља које се окупљају за овогодишњем самиту Г20 нису придружиле међународном осуђивању Путинове Русије. Кина остаје непоколебљива у свом одбијању да осуди инвазију на Украјину. Њу Делхи је послужио за подривање западних санкција тако што је појачао увоз руске нафте и наставио да набавља 60 одсто своје војне опреме из Кремља. У међувремену, Саудијска Арабија, највештија земља на свету у дипломатском троловању Америке, оптужена је да помаже у финансирању руске инвазије повећавајући приходе од нафте кроз координацију ОПЕЦ+.

Забрињавајуће за Запад, ово указује на све већи глобални идеолошки понор, колико и на различите националне интересе. Многи светски лидери су потпуно непријатељски расположени према међународном поретку заснованом на правилима Запада. Није тајна да Кина у великој мери дели наде Русије да ће се ускоро распасти „сфере утицаја“, омогућавајући Пекингу да прошири своју власт над азијско-пацифичким регионом. Али флексибилнији приступ границама може одговарати и другим силама у успону, од Индије која тежи стратешком ширењу у спорном региону Ладака, до Турске која продубљује своје упориште у северној Сирији. Нити се Вашингтон нужно може ослонити на демократије у Америци за подршку – будући председник Бразила Луиз Ињасио Лула да Силва, јужноамерички левичар старе школе, има евиденцију напада на амерички „империјализам“.

Другим речима, испод површине наводног уједињеног фронта кључа побуна, док се формира покрет несврстаних у стилу Хладног рата. Западне елите морају да преузму део кривице. Већ читаву генерацију, они се баве догматским веровањем да ће ширење капитализма слободног тржишта довести до тога да свет прихвати либералну демократију. Сада се ова визија срушила, а у Азији и Африци се став Запада померио са експанзионистичког на дефанзивни. Тамо где се некада представљала као просветљена цивилизација која најављује утопијску интеграцију сваке земље у један велики хомогенизујући парк, сада се скромније понаша као саветодавац који штити „глобални поретак“ од новог мрачног доба.

Проблем је у томе што западни критичари не осећају само слабост већ и лицемерје у овој ревидираној верзији мисије слободног света. Западне елите су оптужене за пркошење поретку заснованом на правилима последњих година, не само у инвазији на Ирак 2003. и свргавању либијског Гадафија 2011. Европа такође сматра да је тешко да сакрије сопствену егзистенцијалну кризу због поретка који наводно штити. ЕУ – регулаторни изданак либералног поретка – наставља да се сукобљава са државама чланицама по питањима од политизације домаћих судова до граничних провера.

Победа у Херсону може да се поклопи са симболичним тренутком снаге за Кину, а не за Запад. Уколико Кремљ поново ескалира своју офанзиву, америчке војне опције су ограничене. Њен план да сломи руску решеност санкцијама до сада је пропао, делимично захваљујући великим девизним резервама Москве, али и несарадњи западних савезника. Штавише, Кина, а не Запад, држи адут у погледу спречавања нуклеарног напада на Украјину, пише „Вашингтон пост“. Највећи фактор који одвраћа Путина је његов страх да би председник Си Ђинпинг – који је већ прекорио Кремљ због нуклеарних претњи – могао прозрети његов блеф и задати фаталан ударац руској економији увођењем ограничења цена увоза енергије.

Иако је Путин можда на ивици заборава, такође је и ера западне надмоћи. У овој фази, свака декларација о либералном тријумфу је чиста обмана.

 

Извор: Блиц

СРБИЈА

РУСИЈА

ПРАВОСЛАВЉЕ

КАЛЕНДАР

новембар 2022.
П У С Ч П С Н
 123456
78910111213
14151617181920
21222324252627
282930