Свет

Ово је прави победник рата у Украјини – а није Зеленски!

Фото: Фејсбук принтскрин

У краткој, али прилично прецизној анализи улоге турског председника Реџепа Тајипа Ердогана у украјинској кризи и турско-руских односа, британски Телеграф подсетио је да је руски цар Иван Грозни 1568. године по први пут повео своју војску у битку против Османског Царства.

Током наредних 500 година, те две моћне силе бориле су се једна против друге у не мање од десет крвавих ратова, остављајући у биткама безброј мртвих, при чему је Русија добила контролу над великим деловима територија од Крима до Кавказа.

Петсто година касније, када је Москва запела у својој растућој катастрофи с ратом у Украјини, њена стара супарница Турска искоришћава кризу коју је Кремљ сам изазвао, како би вратила „сат уназад“.

На слављеничком скупу прошле недеље, Ердоган је објавио да свиће „век Турске“, обећавши да ће своју земљу поново да учини силом након деценија релативног пада. Иако углавном крије своје дивљење према снази Османлија, њиховој регионалној доминацији и традиционалним исламским вредностима, чини се да турски председник намерава да следи њихов пут, пише The Telegraph, а преноси Јутарњи лист.

Ердоган се истовремено суочава с кључном трком за реизбор почетком наредне године и то у тренутку погоршања економске кризе током које је инфлација у тој земљи скочила на 85,5 одсто, а цене хране и основних потрепштина расту далеко брже од плата. Тражећи у иностранству одговоре на проблеме код куће, Анкара се намеће као незаобилазан фактор широм источне Европе и средишње Азије у склопу напора да осигура дистрибуцију енергије, појефтини увоз и ојача своју позицију. А то значи продор у руску сферу утицаја и интереса.

У северној Сирији турске трупе припремају се за нову офанзиву против курдских бораца у склопу настојања да осигурају територију на којој ће да смести десетине хиљада избеглица које су у њихову земљу дошле бежећи од грађанског рата. Тај план је довео Анкару у сукоб с Москвом, која подржава бруталну владу сиријског председника Башара Ал Асада и не подноси да нека друга спољна сила гази по њеном терену. Ипак, чини се да Кремљ, већ превише оптерећен својом „специјалном војном операцијом“ у Украјини, не може да чини ништа него да упозорава.

У складу с тим је на Кавказу Ердоган подржао свог блиског савезника Азербејџан у ескалирајућем сукобу са суседном Јерменијом, која је чланица војног савеза Уговор о заједничкој сигурности – међународне организације војно-политичке природе коју су 1992. основале поједине чланице бившег СССР-а – предвођеног Москвом. Када су азербејџанске ракете и гранате, од којих је многе осигурала управо Анкара, почеле да падају на бившу Совјетску Републику у септембру, Јерменија је као своју савезницу позвала Русију да интервенише. Будући да Кремљ није желео да се уплиће у још један сукоб у свом задњем дворишту, ти захтеви су пали на неплодно тло, а руске мировне снаге у спорној регији Нагорно-Карабах нису могле да зауставе напредак Азербејџана.

У међувремену у Либији, некада срцу отоманске Северне Африке, Турска и Русија дуго су се такмичиле за утицај, а биле су на различитим странама у још једном грађанском рату. Међутим, сада су побуњеници које подржава Москва готово одустали од свега и утицај Кремља опада, док Турска убира плодове за њу прекопотребним договорима о нафти и гасу.

Док Турска покушава да попуни вакуум који је иза себе оставила Русија, сада када више не може потпуно да управља свим својим интересима, Ердоган је пажљиво избегавао да од себе отуђи руског председника Владимира Путина. Турски председник је од почетка рата у Украјини вешто изигравао обе стране како би добио оно што жели. С једне стране, Турска је испоручила десетине својих напредних јуришних беспилотних летелица Бајрактар ТБ-2 блиском партнеру Кијеву, где су их украјинске снаге успешно користиле за уништавање руских оклопљених трупа. Истовремено, Анкара је одбила да уведе санкције Русији, привлачећи к себи новац и имовину руских олигарха и туриста и тако удвостручила увоз руске нафте под ембаргом.

Промена у динамици моћи нигде није очигледнија него у Црном мору, где је Турска посредовала у договору који је Украјини омогућио извоз жита, упркос руској блокади њених лука. Када је Москва запретила да ће да се повуче из споразума након прошлонедељног напада беспилотним летелицама на њене ратне бродове, Ердоганов позив био је довољан да се Путин предомисли, очигледно неспреман да одбаци свог повременог савезника.

У међувремену, Турска је такође оптужена да купује украдено украјинско жито по сниженим ценама од Русије, у настојању да снизи растуће цене хране. Када је Путин у фебруару издао наређење да тенкови крену у Украјину, јасно је дао до знања да жели да обнови дане славе Совјетског Савеза као велике силе. Ипак, док су му трупе у Украјини запеле и суочавају се с низом пораза, још је једно царство – турско – у успону и отима Кремљу место за столом, закључује The Telegraph.

 

 

 

 

 

 

Фото: Фејсбук принтскрин
Извор: Sd.rs

Ознаке

СРБИЈА

РУСИЈА

ПРАВОСЛАВЉЕ

КАЛЕНДАР

новембар 2022.
П У С Ч П С Н
 123456
78910111213
14151617181920
21222324252627
282930