Сваки грех има ту силу и моћ да нас одвоји од Бога, од неба, од вечног живота, и да нас пошаље у пакао, у вечну смрт. “Плата за грех је смрт”, опомиње свети апостол Павле. Тиме се грех показује као највећи, чак једини противник и непријатељ нашег спасења.
А шта је заправо грех? Грех је када неко мисли, говори или ради оно што Бог забрањује својим заповестима, или пак када не мисли, не говори и не дела оно што нам Бог заповеда да чинимо. Грех је, дакле, не само преступање заповести Божјих него и неиспуњавање, не вршење истих. Грех је не само чињење зла него и не чињење добра.
Након исповести, олакшаћете душу и умирити савест. Људи често нису ни свесни колико се кају за неке ствари док се не исповеде, а када одједном на очи почну да навиру сузе, тек тада схвате. За сузе покајања каже се да су најчистије људске сузе и највише пријају души.
Свету Тајну покајања и исповести, као Тајну Цркве установио је сам Исус Христ, рекавши својим Ученицима:
“Примите Дух Свети, којима опростите грехе опростиће им се, а којима задржите, задржаће се” (Јн. 20, 22-23).
Ово право “опраштања и задржавања” грехова људима који се кају и исповедају, преносило се од Апостола Духом Светим на све њихове наследнике – епископе и свештенике – до дана данашњега, и преносиће се до свршетка века.
Када треба да се исповеда православни хришћанин?
Увек када осети за то потребу. Када постане свестан свога неког пада, своје греховности, а поготово када греси почну да пеку. Никада покајање не смете да одлажете “за сутра”, за “касније”, за “старе дане”. “Данас” је у нашој власти, а “сутра” је у Божијој руци. Нико од нас није сигуран да ће му сутрашњи дан бити дарован. Нека нас на ревносно покајање и на исповест без одлагања побуђује и чињеница да “без покајања нема спасења”, као и то да “после смрти покајања нема”.
“У чему нас Господ затекне, у томе ће нам судити”, пише у Светом Писму.
Ако се први пут исповедате, ево неколико савета:
1. Пре саме исповести треба се потрудити да се сетимо свих својих грехова, испитавши пажљиво свој прошли живот од најранијег детињства.
2. Исповедај грехе своје отворено, подробно, без стида и самооправдања, знајући да их говориш не човеку, него Самом Богу.
3. Не мешај у исповест друга лица, не жали се ни на кога, и не старај се да правдаш себе за учињене грехе.
4. Без питања духовног оца (свештеника), не говори оно у чему ниси грешан, или што ниси радио, да не би био сличан Еванђелском фарисеју.
5. Треба се исповедати са тугом и скрушеним срцем због грехова којима смо увредили и ражалостили Бога.
6. Исповедај грехе своје с вером у Исуса Христа и с надом на његово милосрђе. Јер само ако верујемо у Исуса Христа и надамо се у Њега, ми можемо добити опроштај грехова својих.
Извор: Stil
