Нови снимак руске извиђачке беспилотне летелице показао је још један руски прецизни удар у позадину Украјине
Десетине тегљених хаубица Д-20 совјетске производње Оружаних снага Украјине уништено је једним ударцем. Руска ракета успешно је погодила централну базу за складиштење наоружања и муниције Оружаних снага Украјине у области града Ахтирка у пограничној Сумској области. Насеље се налази само 41 км од руског Грајворонског округа Белгородске области.
ЦЕЛА СРБИЈА ЈЕ ОВО ЧЕКАЛА: Срби, сада можете да СРБУЈЕТЕ на српској друштвеној мрежи СРБСБУК
Услед прецизног удара уништене су 32 јединице украјинских хаубица Д-20. Извиђачка беспилотна летелица, која је координирала напад, потврђује штету проузроковану ударом.
Руске извиђачке беспилотне летелице све чешће непримећено делују над подручјима која су под контролом Оружаних снага Украјине. Руске беспилотне летелице лете дубље у позадину Украјине, пролазећи на десетине километара од линије фронта, те су стога и видео потврде које гледамо све чешће.
Штавише, беспилотне летелице се не суочавају са претњом приликом координације руских прецизних удара. У принципу оне морају да делују преко циљева прилично дуго пре и после напада, а да их украјинска војска не открије. То потврђује све већи број видео извештаја о успешном уништавању бројних циљева у украјинским позадинским областима.
Само један руски удар уништио чак 32 украјинске хаубице у Сумској области
Samo jedan ruski udar uništio čak 32 ukrajinske haubice u Sumskoj oblasti pic.twitter.com/w0mBjKhKVS
— Oruzje Online (@oruzjeonline) April 9, 2024
Постоје различити разлози, који би могли да објасне растућу ефикасност операција руских извиђачких беспилотних летелица. Они укључују боље временске услове након облачне зиме који олакшавају извиђање дронова на великој удаљености.
Истовремено, руска војска свакодневно извештава како ради на побољшању ефикасности различитих типова беспилотних летелица у служби Оружаних снага, узимајући у обзир искуство операција на украјинским ратиштима.
Главни разлог је ефективно уништавање украјинских средстава противваздушне одбране како у близини линија фронта, тако и у позадинским регионима.
Чини се као да Оружане снаге Украјине више не могу да заштите стратешки важне објекте од руских удара беспилотних летелица. Број совјетских и НАТО система ПВО уништених у ратом захваћеним регионима нагло порастао последњих месеци и због агресивнијег деловања украјинских ПВО трупа, те ризичним приближавањима линији борбеног додира.
Хаубице
Артиљерија и данас показује да је с правом понела епитет краљице битака. Једна од њених најзначајнијих „пратиља“ је хаубица.
Првенствено је била намењена за навођено гађање са скривених ватрених положаја, при одсуству видљивости циља. Тако је остало и до данас, али су јој се технички параметри променили.
Прве хаубице биле су два до три пута лакше од топова истог калибра. Постојала су и оруђа која су у себи имала својства хаубица и топова (хаубице-топови). У данашње време разлика је нејасна јер све модерне хаубице имају цеви топовских дужина до 52 калибра, а имају и могућност директне паљбе.
Стога је ова подела више историјска него стварна, поготово што су у арсеналу артиљеријских оруђа сада и гранате са опремом за навођењем, могућношћу промене путање, што их чини веома опасним оруђима.
На тај начин артиљерија превазилази оне појмове који се за њу везују из времена Првог светског рата („топовско месо“, „артиљеријска припрема“ и сл). Сада се ратна просторија не засипа сатима тонама драгоцене муниције, већ се гађа „снајперски“.
Већина данашњих хаубица је на подвозу, дакле самоходно, док старији и неки сложенији системи имају вучну (буксировану) методу кретања. Просечан темпо гађања је од 10 до 12 зрна у минути са техничком паузом за хлађење, а даљине досежу и до 50 километара.
Захваљујући напредној муницији, има и хаубица које могу да добаце и до 80 километра. Данас се хаубице деле на четири основне категорије: Универзалне, стационарне (обалско-тврђавске), вучене, самоходне.
Д-20 152 мм
Д-20 је сигурно најдуговечнија и најмасовнија совјетска послератна хаубица. Реч је о вученом оруђу које се пуни ручно. Први пут је регистрована на Западу 1955. године па је у НАТО кодификацији добила ту ознаку – „М1955“.
Иначе, индекс ГРАУ јој је „52-П-546“. Појавила се одмах после завршетка Другог светског рата. Развијена је у „Истраживачком конструкторском бироу бр. 9“ (ОКБ Завод № 9 Јекатеринбург, тада Свердловск) који је предводио Ф. Ф. Петров (Петров, Фёдор Фёдорович).
Дошла је као замена за хаубицу-топ „МЛ-20 М-1937“ у 152 мм. Почело се с контрукцијом класичне хаубице да би почетком педесетих преименована у топ-хаубицу „Д-20“. Слово Д је индекс фабрике.
Показало се да је угао елевације ограничен на 45º, па је то било разлог преименовања. „Д-20“ је постала прво оруђе са полуаутоматским клин-затварачем који се кретао вертикално.
Сама цев са механизмом за окидање показала се веома употребљивом па је у модификацији „Д-22“ (индекс ГРАУ „2А33“) коришћена на самоходној хаубици „САУ 2С3 Акација“ – багрем).
Производња је почела 1953. године у истом заводу где је и пројектована, а две године касније премештена је у Завод бр. 221 („Барикаде“ – Волгоград, некада Стаљинград, Царицин). Дужина цеви оруђа (калибра 152,4 мм) је 34 калибра, дужина канала цеви је 27,2 калибра, а дужина нарезаног дела цеви је 3.467 мм.
Максимални домет је 24 километра, а стандардни 17 километара. Произвођена је у три варијанте – „52-П-546“, „52-П-546М“ и „М-390“. Још увек се користи у 18 армија, а коришћена је или је у резерви у још 18 земаља, док је у некима произвођена по лиценци.
Извор: Oružjeonline.com
