Српска напредна странка створена је новцем дуванске мафије, која је тиме купила своју слободу и брисање из криминалне евиденције, пише Ратко Кнежевић, у колумни, коју су пренеле данашње подгоричке Вијести!
Кнежевић се такође бави и избором Ане Брнабић за мандатара за састав нове Владе Србије. Он наводи да избором Ане Брнабић за новог премијера, Вучић ствара нови апсолутизам у Србији, јер зна, да она никада не може створити политичку базу која би могла да га угрози, управо онако како је он у пензију послао свог кључног политичког партнера Томислава Николића.
Колумну Ратка Кнежевића преносимо у целости:
“ Прошлог тједна главна вијест у регији била је најава Алекандра Вучића, “моћног човјека из Београда” који покрива већ неко вријеме и функције премијера и предсједника Србије, како за мадатара своје владе предлаже Ану Брнабић која је жена, лезбијка и Хрватица поријеклом с отока Крка.
Вијест је отишла и преко граница регије па су се еуропске и америчке агенције и ТВ мреже запитале – точно онако како је то одговарало предлагачу – како то да у конзервативној, патријархалној Србији на чело владе долази жена – лезбијка? Тиме конзервативна Србија која још увијек носи епитет или бренд “лоших момака” из балканских ратова деведестих, патријархална средина пар еxцелланце, као у свом етосу тако и много важније у свом митосу, у којој попови врло конзервативне Српске православне цркве воде, ако не главну, а оно врло важну ријеч, бира једну младу жену, јавно декларирану лезбијку, за своју будућу премијерку.
Но, шта се крије иза тога?
Избор жене, лезбијке и још Хрватице поријеклом за његова мандатара требао би понајприје задовољити Запад и ударити коначни чавао у перцептивни ковчег некадашње Вучићеве биографије. У том “лудилу”, како су га назвали његови политички непријатељи у Србији, очигледно је да има система.
Изузетно је то лукаво смишљен потез. Управо с атрибутима Ане Брнабић који Вучићу користе да се на перцептивној равни он додвори (опет) Западу, она постаје и понајбољи мандатар или будући премијер, у његовим унутарњо-политичким циљевима стварања једног новог апсолутизма у Србији у којем он неће бити више премијер или “само” предсједник, него “Господар Вучић”, како је то можда, једном или више пута, зацртала његова нутарња политичка амбиција, док је пролазио београдском улицом која носи тај назив.
Вучић зна да управо као жена, лезбијка и из обитељи старосједилаца с хрватског отока Крка, Ана Брнабић никада не може створити политичку базу која би га угрозила, управо онако како је он угрозио и прије неки мјесец у мировину послао свог кључног политичког партнера Томислава Николића с којим је 2009. и створио партију која их је довела на власт.
Још у љето 2009. у серији интервјуа за подгоричке Вијести и београдски Блиц изјавио сам како је овај двојац, на наговор тадашњег Тадићева координатора обавјештајних служби Србије и његова шефа уреда Ракића, одлучио одвојити се од Шешеља те уз помоћ новца “духанске мафије” коју је тада предводио Станко Цане Суботић, формирати своју партију, којом ће једног дана преузети сву власт у Србији. Још сам тада најавио како ће тим новцем Суботић, који је тог тренутка био на Интерполовој тјералици, што ју је расписала Тадићева полиција и тужилаштво, купити своју слободу и брисање из криминалних евиденција у Србији, оног тренутка када овај двојац дође на власт. Тако се и збило. Причу је прошлог тједна поново актуализирао београдски политички таблоид Курир, њему одавно ненаклоњен, подсјећајући Вучића како је и уз чију помоћ дошао на власт.
У међувремену вриједи подсјетити како ме је због мог свједочења на суђењу убојицама Иве Пуканића, оснивача и тадашњег власника Национала (којем је ово тисућити број), на којем сам, управо директно на суду у Загребу оптужио Суботића и духанску мафију за то срамно убојство, почињено у листопаду 2008., Суботић тужио пред високим судом у Лондону за изјаве на том свједочењу, изјаве које су пренијели скоро сви регионални, а Бога ми и покоји значајни свјетски медиј.
Суботићеви одвјетници, понукани успјесима такозваног “либел” туризма који је, до мог суђења, омогућавао људима са свих страна свијета да туже и углавном добију вишемилијунске износе у британским фунтама за клевету те тиме оперу своје биографије, очекивали су сигуран успјех. Суђење је трајало више од три године. За то је вријеме Суботић откупио један опскурни београдски инфо портал Е-новине на коме је бјесомучно, преводећи те текстове на енглески и француски језик, у фељтонизираној серији текстова, из дана у дан блатио управо мене, измишљајући разне, фантазмогоричне приче, углавном из пера Владимира Бебе Поповића, самозваног медијског експерта који је требао бити Суботићевим свједоком на лондонском суду, али никад се тамо није појавио.
Суботићеве и Поповићеве Е-новине биле су претеча онога што је касније предсједник Америке Доналд Трумп назвао “факе неwс”. Е-новине су недавно, под теретом дугова и оптужби других људи, угашене.
Суботић је изгубио ту тужбу. Лондонски Финанциал Тимес и друге новине британске пријестолнице назвале су ту пресуду лондонског високог суда “прекретницом” у “клеветничком” туризму и британском законодавству. Када је требало платити трошкове суђења који су након 3 године дошли до износа од 400.000 британских фунти, Суботић се, дакако, изгубио. Британски суд тако је 2014. донио нову пресуду којом се Суботића обавезује да тај дуг плати, а ако то не уради добровољно, под пријетњом пљеднидбе имовине коју он има у Француској и Швицарској, то ће у име британског суда урадити француски и швицарски судови. Након три године, прошлог тједна на рачуне мојих одвјетника сјело је 600.000 швицарских франака јер су износу придодане и камате те је то, сигуран сам, наљутило Суботића који сада ужива углед једног од бољих Вучићевих пријатеља у Србији.
Свега неколико дана касније у једним новинама којима је власник, Горан Веселиновић, Вучићев кум, објављен је интервју с ноторним криминалцем, осуђеним убојицом Сретеном Јоцићем који се одазива на кодно име из подземља Јоца Амстердам. У том интервјуу мене оптужује за више убојстава почињених у Београду и Србији деведесетих година, за навођење НАТО-ових авиона у бомбардирању Србије 1999. које сам, по Јоцићевој причи, управо ја – то зна екслузивно Јоцић – договорио на лондонској конференцији с Робином Цооком, тадашњим британским министром вањских послова и Маделеине Албригхт, шефицом америчког Стате Департмента. Још ми Јоцић придодаје атрибуте да сам главни “кривац” што је Црна Гора недавно постала чланом НАТО-а јер сам по његовим ријечима измислио цијелу духанску аферу како бих намоћнијег Црногорца Мила Ђукановића натјерао у ту алијансу. Вјеројатно прави писац овог Јоцићева интервјуа, иначе водитељ емисије “Ћирилица” на једној београдској телевизији и један од Вучићевих медијских савјетника, Миломир Марић, показао је овим да има јачу машту и од Ле Царреа, Балдацциа или Грисхама.
И све би то била још једна новинска прича да се управо Јоци Амстердаму није судило као једном од организатора убојства покојног Пуканића, па је правомоћно ослобођен за то пред београдским, “вучићевим” судовима, а да му управо у хрватском затвору за то дјело, као суорганизатор и мастерминд, не служи 30 годишњу казну његов кум, Слободан Ђуровић. То већ баца другу димензију на тај интервју и надам се да ће се, а и ја ћу се потрудити, тим интервјуом позабавити и надлежна тијела Републике Хрватске и Велике Британије, земаља чија држављанства имам и у којима живим и радим. Поготову што у истом интервјуу Јоца Амстердам најављује како ће по “матрици” убојства Пуканића бити извршено и убојство Александра Родића, власника београдског таблоида Курир који је однедавно у отвореном рату с Вучићем.
Александар Вучић, боље него итко други, требао би знати из школе свог животног искуства како се не може задуго владати уз помоћ двију телевизија ограниченог домета, два таблоида, маркетиншких потеза без супстанце и људи који су за ослобађајућу пресуду спремни наручити или извршити убојство недужних људи који су се успротивили апсолутизму. Јер док се у Црној Гори “господару” не смије ништа приговорити, то култура мале средине и њени манири не дозвољавају, у вишемилијунској и “разуђеној” Србији негдје дубоко, прије или касније, започне неки подземни хук против господар,а звали се они Обреновићи, Карађорђевићи или Милошевићи који се шири. Србијанци, упознао сам их добро, никад нису задовољни поретком ствари, увијек “гласају за власт”, али кад је изаберу, само дан након тога, почињу против ње “хукати” – док тај хук не постане некакав зао вјетар, некаква јака дунавска кошава коју су осјетили и Милошевић и Ђинђић, затим и Тадић. Неминовно је то како ће га, поготово ако не буде градио институције државе на уштрб сада своје већ апсолутистичке власти, осјетити и Вучић. Само се тиме може објаснити дијалектика унутрашње промјене кроз исту парадигму, што је најбоље описала у својој пјесми Десанка Максимовић: “Србија је велика тајна; не зна дан шта ноћ кува, нити ноћ шта зора рађа, не зна грм шта суседни грм сања, нити птица шта се догађа између грања.” Тада му ни Ана Брнабић, његов садашњи џокер из рукава, неће бити од помоћи.
Аутор је колумниста Национала и инвестициони банкар из Лондона.
(НАЦИОНАЛ, Загреб)
Извор: Курир.рс/Вијести.ме
