У људској природи је да се бојимо смрти и тешко нам је да о њој говоримо или да јој присуствујемо. Међутим, можда управо самртници разумеју смрт много боље него ми и могу нам пружити утеху
Патриша Пирсон, новинарка и ауторка књиге „Отварање врата раја: Истраживање прича живота, смрти и шта долази након ње“ описује резултате својих истраживања на тему „преласка на другу страну“.
Све почиње 72 сата пред смрт
С обзиром да сам у року од 9 недеља изгубила и сестру и оца, посветила сам се истраживању онога шта се догађа након смрти. Интервјуисала сам на десетине људи које професија сматра за неизлечиве пацијенте, као и оне који су доживели посебна искуства са умирућима, па и са онима који су се „вратили из мртвих“, односно, доживели клиничку смрт.
Схватила сам да људи спознају када им куцне задњи тренутак. У периоду од 72 сата пред смрт, они почињу да говоре у метафорама о путовању. Терминологија је различита, па тако једни траже своје ципеле, други авионске карте, а трећи понављају како „желе да иду кући“, а заправо су већ код куће.
У тренуцима док је лежала на самрти, моја сестра, оболела од рака дојке, понављала је упорно „ја не знам како да одем“, а чак је спомињала и неке „несрећне стјуардесе.“
Болничарка Меги Каланан, која је радила у Центру за палијативну негу у Вирџинији, наводи питање једног пацијента оболелог од рака гуштераче, постављено у самртном часу: „Да ли моја жена зна све у вези са пасошем и картама?“
Мери је пронашла и посебан назив „свест о блиској смрти“ и користи га у својој књизи „Коначни дарови: разумевање специјалне свести и потребе умирућих и комуницирање с њима“. Калананова је била у ситуацији да негује стотине пацијената све до смрти и сматра да визије путовања њених пацијената нису пука случајност.
Преминуле чланове породице људи виде непосредно пред смрт
Умирући често имају „привиђења“ за које здрави људи верују да су просто ефекти јаких аналгетика које пацијенти узимају. Међутим, да ли је тако?
У једној великој интернационалној студији, коју су спровели психолози др Карлис Осис и др Ерлендур Харалдсон са Исландског универзитета, установљено је да већина пацијената који су још увек свесни неких сат времена пред смрт види своје вољене који су преминули, без обзира на то да ли су примали такве лекове или не. Студија је обухватила људе из потпуно различитих култура – из САД и Индије.
Када сам разговарала са пацијенткињом Енди Скотом (84), која је умирала од рака, причала ми је како јој у посету долази њен (усвојени) син Френки, иначе, преминуо неколико година пре тога..
Он је, према њеним речима, мирно седео у фотељи крај ње кад год би „дошао“.
Извор: дневне.рс
