Пише: Изабел Хилтон
Западне владе и корпорације су охрабривале кинеску интеграцију у светску економију, сматрајући да ће, ако жели да постане светски лидер, Кина морати да прихвати постојећи поредак. Међутим, Си Ђинпинг има другачије планове
Три дана пре него што је Доналд Трамп ступио на дужност као 45. председник Сједињених Држава, његов кинески колега Си Ђинпинг говорио је на годишњем економском форуму у Давосу.
Алудирајући на роман Чарлса Дикенса, Си је окупљеним представницима светске пословне елите рекао да су ово “и најбоља и најгора времена”. Његов говор представљао је бескомпромисну одбрану процеса глобализације, уз признавање мана које га прате.
“Глобализација је омогућила светски економски раст какав имамо, обезбеђујући кретање робе и капитала, помаке у науци, технологији и цивилизацијском развоју.”
Пет дана касније, Трамп је јасно ставио до знања да не дели Сијев ентузијазам за међународне трговинске споразуме. Амерички председник је потписао извршни акт којим се његова држава повлачи из споразума о транспацифичком партнерству који је с муком склопио његов претходник Барак Обама. Овај споразум би створио трговинску унију између 12 земаља, међу којима су , поред САДа, Јапан, Перу и Вијетнам, а које све заједно чине око 40% светске економије. Из договора је изостављена Кина, што су многи у Вашингтону видели као начин сузбијања њене регионалне доминације.
Пекинг овај Трампов потез посматра с помешаним осећањима. Иако се ради о великом ударцу на концепт слободне трговине, Сија је вероватно обрадовала пропаст механизма којим би се сузбијао трговински утицај његове велике нације.
Док се САД повлаче из великих међународних споразума, Кина наставља да склапа такве договоре. На дан Трамповог поништавања ТПП-а, Кинези су објавили да је мултилатерална Азијска банка за инфраструктурне инвестиције, која има седиште у Пекингу, примила захтеве за приступање од стране нових 25 држава Азије, Африке, Европе и Јужне Америке, поврх већ постојећих 57 чланица. САД на овај пројекат гледају неповољно, јер у њему виде изазов постојећим финансијским институцијама попут Светске банке и осудили су све државе које су му приступиле, укључујући и Велику Британију. Ђин Ли, председник банке, је за Фајненшал Тајмс рекао да “Кина мора да учини нешто како би била призната као одговоран лидер”.
Показатељи растуће улоге Кине као новог шампиона глобализације низали су се један за другим. У наредним данима, премијер Малезије је позвао на убрзано закључивање споразума о регионалном економском партнерству (РЦЕП), који под кинеским вођством окупља 16 земаља азијског Пацифика. Неколико дана касније, сличну ствар је рекао и премијер Тајланда. Државе потписнице, које чине 29% светске трговине, током фебруара ће се састати у Јапану зарад заокруживања споразума.
Битка коју Кина и Америка воде око вођства у области источне Азије, подручју најдинамичнијег економског раста у свету, узела је нови обрт у свега неколико дана, чинећи америчке регионалне савезнике несигурним у вези с последицама које ће актуелни догађаји оставити на њихову будућност.
До овога часа, савезници САДа у региону су рачунали на америчко војно присуство и уживали уверавања бившег председника Обаме да ће његова држава управо ту усмерити своје трговинске иницијативе. Тај став је оснажен најављеним трогивнским споразумом који би био највећи тог типа у свету, усклађујући међусобно стандарде и уклањајући све нецаринске баријере. ТПП је обећавао стимулансе за економске реформе и диверзификацију привреде која би његове потписнице учинила мање зависним од Кине.
Пред нама је сада потпуно другачији политички пејсаж. Иако су друге потписнице изразиле своју посвећеност очувању ТПП-а, без Америке, његове највеће економије, свега неколицина верује да је тако нешто могуће.
НЕ, ХВАЛА, ОБАМА
ТПП је био главна Обамина полуга у Азији и поклон за његовог наследника у борби с растућом кинеском снагом у региону. Да је Хилари Клинтон којим случајем победила, она би поново размотрила неке од његових сложених одребдби, што је сасвим другачије од Трамповог одбацивања читавог споразума.
Кинескс алтернатива је далеко мање амбициозна и своди се махом на смањивање царина у трговини између земаља источне Азије и Аустралије. Нема ни помена дубљих интеграција које је ТПП омогућавао. Ово је делом и због страховања Пекинга од укслађивања прописа о раду и сузбијању загађења животне средине. Но, као његова највећа потписница, Кина ће временом свој утицај само јачати.
За кинеског председника Сија, ове промене и прилике које оне пружају дошле су изненадно и брзо. Лидери Кине су окренути ка пословима унутар своје земље и нису навикли на улогу глобалних вођа. У Давосу је Си уверио светску јавност да његова земља остаје одана принципима глобалне трговине и париског договора о климатским променама, иако ненавикнута на своју нову улогу, будући да је реч о врло протекционистичкој привреди и једном од највећих светских загађивача. Али, Трампов избор отвара могућност за Сија да заузме нове позиције на местима с којих се амерички утицај повлачи. Он можда и неће имати другог избора до да брани принцип слободне трговине, јер Трампова политика “Америке на првом месту” може да угрози глобално тржиште од којег Кина у великој мери зависи.
У Давосу је Сијев став топло прихваћен. Својом појавом и изражавањем он је одавао утисак озбиљног и зрелог светског лидера. Била је то изражена промена за једног председника ауторитарне, меркантилистичке, и комунистичке државе коју многи пословни људи Запада оптужују за минирање светске економије неправедном трговинском политиком.
Денг Сјао Пинг је само могао да сања о таквом пријему код светске елите. Његов савет наследницима у јеку двоцифреног економског раста Кине раних деведесетих година прошлог века био је да скривају своју снагу, држе се скромно и одмерено, уверавајући јавност да успон њихове државе не представља никакву опасност за друге светске силе. Кина је увек тврдила да не тежи никаквој хегемонији и да је њен успон користан за читаву земљу.
Западне владе и корпорације су охрабривале кинеску интеграцију у светску економију, сматрајући да ће, ако жели да постане светски лидер, Кина морати да прихвати постојећи поредак и његове вредности, временом се трансформишући у демократску земљу попут Тајвана и Кореје пре ње. Исти људи су се надали да ће њено чланство у Светској трговинској организацији и кретање ка привреди слободног тржишта погодовати свима.
Доласком Сија на чело државе пре пет година, таква очекивања почела су да јењавају. Слично Трампу, он је домаћу популарност стекао обећавајући оживљавање привреде. Након онога што је назвао “веком понижења” од стране других сила, Кина ће захтевати поштовање и повратак средишњој позицији у светским дешавањима. Постао је наметљивији у региону, полажучи право на читаво Јужно кинеско мора, упркос правима суседних пет држава, и улагао је у поморску моћ у циљу чувања морских путева и линија снабдевања енергентима.
Да би пребродио времена која се чине тешким по Комунистичку партију Кине, укаљану истрајном корупцијом током свог седмодеценијског стажа на челу државе, Си је настојао да оснажи веру у комунизам, идеју која све више пркоси кинеској друштвеној и економској стварности. У интерном партијском документу из 2013. године, њени чланови су позвани на борбру против идеја које могу да угрозе комунистичку доминантност. На тој листи су се нашле уставна демократија западног типа, универзалне вредности које она носи, раздвајање грана власти, и независно правосуђе.
Од тог часа се простор за јавну дебату знатно сузио, а кинеска држава све више контролише интернет и инсистира на јединој дозвољеној верзији тумачења историје, сопственој. Кинески врховни судија упозорио је своје колеге у провинцијама да не упадају у закму “западног концепта независног правосуђа” и позвао их да “се боре против реторике која заменарује вођство Комунистичке партије”:
Све ово значи да светске прилике које се пред Кином отварају долазе у прилично незгодно време. Иако је улога глобалног лидера примамљива, Си има још пуно посла да обави код куче. Он мора да реши проблем ниских плата и кинеску економију преобрази у односу на период великих инвестиција и мале потрошње који је хранио њен раст у последње четири деценије. Ово подразумева прелазак на вреднији, ефикаснији, и спорије растући модел који храни услужне делатности, иновације, и домачу потрошњу. Напредак је на том пољу био спор. Велики државни гиганти одупиру се преласку на слободно тржиште док кинески дуг постаје све већи, а инвестиције полако опадају, тражећи нова тржишта с већим степеном повратка уложеног. Комунистичку партију у октобру чека веома важан конгрес на коме ће се пет од седам чланова Политбироа пензионисати. Си, који на дужности остаје још најмање пет година, настојаће да ове функције попуни лојалним кадром. Међутим, још већа претња с којом се партија суочава јесте опадање економског раста.
До њега ће још вероватније доћи уколико Трамп поступи у складу са својом запаљивом реториком.Он је изјавио да Кина “силује” САД неправедним трговинским аранжманима и обећао да ће увести царинске тарифе од 45% на увоз робе из те земље. Кина је одговорила претњом да ће у том случају престати да купује скупе високотехнолошке проитводе из САД-а и подсетила их да ће њихови сопствени грађани трпети последице нестанка јефтине кинеске производње.
Но, из овог сукоба Кина би свакако изашла ослабљена, је је извоз та њу још увек важнији него што је увоз за САД. Према подацима светске банке, трговина заузима 41% кинеског БДП-а, што је огроман пораст у односу на 9% из 1960 године. За САД, овај параметар износи око 28%. Јасно је да би обе државе пропатиле у случају трговинског рата, али би његове последице ипак биле теже по Кину.
СИЈЕВА КАРТА НА ТРАМПА
Сијевој публици у Давосу је познато да светски економски систем, грађен током протекле четири деценије, никада није био подложнији политичким утицајима, међу којима се тренутно издвајају Трампов избор за председника, Брегзит, и последице које они остављају на међународне трговинске споразуме. Након четири деценије раста, степен глобалне трговине почиње да опада, а САД су за такав сценарио спремније од Кине. Разлог томе је и велики спољнотрговински дефицит који Америка тренутно бележи. Смањен увоз би се на њега повољно одразио. Кина, пак, мора да извози што више не би ли одржала раст своје огромне производне базе.
Међутим, оваква поставка није сасвим једнострана. Кинеско тржиште од 1,3 милијарде људи остаје веома примамљиво за америчке компаније, које би трпеле санкције уколико њихов председник предузме непријатељске кораке према Кини. Још једно потенцијално оружје у кинеском арсеналу је и чињеница да та држава поседује 1,115 билиона америчких долара, што чини 29% укупног спољног дуга САД-а. На тај начин Кина може озбиљно да угрози вредност америчке валуте.
Иако у овом часу изазови који се пред њом постављају оптерећују Кину, прилике које америчког повлачење с дела глобалне сцене отвара остају веома примамљиве за сваког кинеског лидера који жели да поврати величину и значај своје земље. Ризик неуспеха је једнако велики: зависност од глобалне трговине значи да ће Си морати да осигура њен систем у складу с потребама своје државе.
Амерички председник који оспорава налазе климатолога на тај начин оснажује позицију кинеског лидера који остаје одан Париском споразуму. Амерички председник који се јавно залаже за мучење заробљеника није у позицији да Кинезима држи лекције о људским правима. Трампово игнорисање чињеница представља олакшицу за Пекинг који се често суочава с критикама сопственог виђења стварности. У свету који се бави Трампом, Кини ће бити много лакше да контролише сопствене интерне проблеме. И на крају ће своју економску снагу можда преобразити у политички утицај.
Дугорочно гледано, уколико политички систем Кине преживи штету од евентуалног трговинског рата с САД-ом, распад глобалног система трговине би могао да доведе до убрзаних унутрашњих реформи, повећавајући степен домаће производње и чинећи Кину мање зависном од извоза. Уколико послдица свега тога буде ефикаснија држава и већи број грађана способних да одрже значајну домаћу потрошњу, Кина ће из ове кризе изаћи оснажена.
Кључно питање које остаје без одговора јесте да ли ће америчка потрошња наставити да храни раст светске економије, као “последња мера” коју је највећа привреда света играла у протеклих пола века. Економија у којој сваки чинилац настоји да буде извозник тешко да може процветати.
Ако Трамп уведе високе царине на кинеску робу, Амерички потрошачи ће бити ти који ће плаћати већу цену, што не мора нужно да доведе и до раста домаће производње и броја радних места. Када је потписао акт иступања из ТПП-а, Трамп је рекао да је “ствар коју смо управо учинили велика за америчког радника”. Но, ако се производне делатности и врате у САД, вероватно је да ће бити високо аутоматизоване и ниско плаћене. Заправо, амерички потрошачи биће оптерећени додатним порезом плаћањем високих царина, све у циљу стварања послова за роботе на територији Сједињених држава.
Постоје и други ризици смањивања степена светске трговине којих је Пекинг и те како свестан: свет који мање сарађује бива подложнији избијању сукоба, од Кореје до Јужног кинеског мора, где се Кина суочава с новим америчким претњама. У непосредној сфери утицаја азијске силе, Хонг Конг и Тајван се могу показати нестабилним. Кинеска војска још увек није довољно снажна да понесе бреме светског полицајца, нити је вољна да то икада учини. Мањи степен сарадње могао би да доведе до нове трке у наоружавању, овога пута у источној Азији.
Нагле промене које је Трамп донео делу света који је до сада познавао само као приватник и инвеститор могу да доведу до сукоба између две највеће економије на планети. Уколико Си настави да игра улогу глобалног државника, још би и могао да испуни обећање дато сопственом народу: да учини Кину изнова великом.
Извор: неwсwеек.рс
