– На основу онога што се може чује у јавности јако је тешко установити због чега авиони још не стижу, односно да ли у уговору о донацији постоје још неки детаљи са којима јавност није упозната. Да ли је реч о уступцима који Руси траже за Хуманитарни центар, инсистирају на ремонту и заштити своје технологије или је нешто треће по среди. Руска база у политичком смислу и служи као баласт Србије према истоку и западу, односно уверавању јавности да је држава подједнако и за НАТО и за Русију – сматра Димитријевић.
За пензионисаног генерала Радована Радиновића ипак нема те дилеме.
– Уверен сам да није реч о руском условљавању, већ искључиво неком административно-техничком проблему из аранжмана који је постигнут. Русија нема уцењивачки однос према Србији и према нама је далеко искренија него ми према њој – сматра Радиновић и додаје да би Србија, без обзира на све, што хитније морала да разреши статус ове базе.
– У случају да Србија не реши статус тог центра, тада се заиста може поставити питање односа који има према Русији. Јер та база за Србију није никаква препрека ни за улазак у ЕУ, али и сарадњу са НАТО-ом, јер објективно, ми смо практично већ једном ногом у тој организацији.
На сличан начин размишља и народни посланик Мирослав Лазански. Обично одлично обавештен овај војно-политички коментатор не зна када ће Србија добити обећане „мигове“, али је уверен да није реч о руским условљавањима, већ техничким проблемима.
– Постоје још неке формалности око тог трговинског споразума, да ли ће ти ‘мигови’ бити означени као донација или извоз. Ствар је у бирократском апарату и то зна да потраје – уверава Лазански.
Тешко нама и да стигну
Бојан Димитријевић, иначе аутор више стручних књига из области ратног ваздухопловства каже да ће, све и када шест руских „мигова“ стигне, Србија имати грдан проблем јер – неће знати шта са њима да ради.
– Српском одбрамбеном систему ти ‘мигови’ су нужни, али се тренутно суочавамо са апсурдном ситуацијом да је веома мало оспособљених пилота за овај тип авиона, имамо их само неколицину, а при том још већи проблем имамо јер не постоји адекватно место где би се држали. Наиме, „Објекат Враница“ који је на војном аеродрому Батајница саграђен и служио искључиво за ту намену, срушен је 1999. године, а други не постоји – истиче Димитријевић и додаје да се српско ваздухопловство већ суочава са проблемом мањка стручних и оспособљених кадрова како за пилотирање, тако и за одржавање борбене опреме.
– Треба обучити нову генерацију пилота, техничара јер је већина оних који су оспособљени за овај тип авиона већ у пензији. За то треба дакле време, а када је реч о ремонту, уверен сам да ће РЦ ‘Мома Станојловић’ то радити уз помоћ руских колега.
С друге стране, ратни командант РВ и ПВО, генерал Спасоје Смиљанић сматра да су српски пилоти и техничари итекако оспособљени за овај модел „мига“.
– Српски ратни пилоти знају да лете и потребан им је само период краћег увођења у тренажу и упознавање са карактеристикама и перформансама средства. То важи и за све оне који одржавају и сервисирају борбене летелице у употреби нашег ратног ваздухопловства – децидан је Смиљанић.
Рок до новембра?
Премијер Србије је децембра прошле године најавио као последњи рок када би ти авиони могли да стигну у Србију – новембар 2017.
Наиме, он је прецизирао да постоје две опције како би ‘мигови’ могли да буду допремљени у Србију. Прва је та руска војска буде задужена за тај посао и да се ти авиони једноставно превезу и ремонтују у Србији. Други сценарио је предвиђао да се авиони у потпуности ремонтују у Русији, а затим, најкасније до новембра ове године допреме у Београд.
Извор: vesti-online.com
