Холандски кардиолог Пим ван Ломел представио је прошле недеље у Минхену нове медицинске чињенице о искуству блиске смрти.
– Искуство блиске смрти је изузетно стање свести – рекао је посетиоцима пред дупке пуном салом Филозофског факултета у Минхену. Као стручњак за природне науке мислио је да човек који је изгубио свест није способан да опажа, али је променио мишљење 80-тих година XX века, када му је мушкарац који се пробудио из коме тачно описао где је медицинска сестра ставила његову протезу и шта су лекари говорили поред његовог кревета.
– Заинтересовао сам се и почео систематски да испитујем људе који су имали срчани застој – испричао је он.
У једном истраживању му је 18 одсто укупно 282 анкетирана у Холандији испричало да су током срчаног застоја свесно доживели све што се око њих догађало.
Већина је наводно осетила да је љубав најважнија ствар и на овом, и оном свету и због тога су након искуства блиске смрти значајно променили начин живота.
Ван Ломел је приказао и цртеж шестогодишње девојчице који описује њено лично искуство: на њему се види како насмејана лебди изнад сопственог тела, које реанимирају два мушкарца.
– Мала деца ништа не знају о медицинском оживљавању. Девојчица је нацртала оно што је видела када јој је срце стало – објашња Ломел.
Он је такође описао документовани случај пацијента који је свесно опажао шта се догађа око њега, иако је апарат на који је био прикључен престао да региструје мождану активност. Како је то могуће када свест зависи од мозга?
Кардиолог је уверен да постоји не-локална свест с оне стране времена и простора. Мождана кора има функцију интерфејса за свест и има само посредну улогу (слично као ТВ-пријемник за различите канале). Та не-локална свест повезана је са свиме што постоји. Због тога људи често сасвим сигурно знају како се осећају људи који живе далеко од њих, или изненада “знају” да су мртви.
Сабина Мене је испричала шта јој се догодило 1995. Удата мајка троје деце тада је имала 38 година и радила је као физиотерапеут. Мучио ју је упоран грип, за који се испоставило да је леукемија. Док су је у болници вештачки хранили и давали јој морфијум, “испробала је смрт”, каже она.
– Напустила сам тело кроз лобању и осетила огромно олакшање, јер више нисам имала болове. Неко време сам лебдела на таваници, а затим сам напустила просторију и нашла се у светлости, где сам осетила слободу, љубав и срећу, испричала је она.
У том тренутку је до детаља видела свој живот. Онда се вратила у тело. Дуго о томе није хтела да говори, нити је могла да схвати шта јој се десило. Данас каже:
– Не бојим се смрти, јер знам да не могу да умрем, да нико од нас не може да умре. Свест наставља да живи. Немам више ни страх од живота.
