Управник гробља у војвођанској вароши био је запањен када је затекао обијена врата капеле, а умало га инфаркт није стрефио када је видео да је нестао покојник кога је дан раније сместио у капелу
Родбина је тог мартовског дана 1995. требало тачно у подне да преузме тело и сахрани га. Управника Перу ухватила је паника, јер за 20 година колико ради тај посао ништа слично није доживео. Одмах је обавестио директора комуналног предузећа које газдује гробљем, а он му је дао савет да случај пријави полциији.
Пера је правдао директору да је тело покојника било допремљено возилом приватног погребника, али да је све било у реду.
– Сахрана је била заказана за наредни дан. Тачно у 15 сати сам закључао капелу и отишао кући – јадао се Пера.
Ипак, испоставило се да су рођаци покојника поново дошли на гробље чим је он отишао с посла.
– Капела је била закључана. Отишли су на гробље да потраже неког од радника да им отвори. Видели су поворку која је баш тада испраћала једног смртника на вечни починак и од гробара тражили кључеве капеле. Он их је упутио на „одговорно лице”, али се њима журило јер су купили нову гробницу у центру вароши и нису га послушали! Комадом мермера из дворишта каменоресца, које се налази тик поред капеле, разбили су стакло на вратима капеле и украли покојника! – испричао је просјак који се обрео на гробљу.
Сутрадан је у штампи осванула скандалозна вест. Цела варош је брујала о томе и навелико испредала приче о крађи покојника. У званичном допису директор комуналног предузећа је написао да је родбина провалила у капелу и без дозволе „одговорних лица” однела покојника.
Родбина је после сахране и задушног ручка завршила у полицији. Унук покојника је тврдио да је затекао отворена врата на капели.
– Гробарима који су копали раку сам рекао да ћу дедино тело пренети на ново гробље у центру вароши. Мислио сам да је то довољно и да ми не треба посебно одобрење. Ваљда могу свог деду да сахраним тамо где ја хоћу! Цео случај су надувале новине. Возач предузећа за погребне услуге ми ништа није рекао, а нисам знао да је он конкурент јавном комуналном. Због њиховог ривалства страдају ожалошћени ни криви, ни дужни – рекао је унук.
Представници погребних услуга тврдили су на суду да није било крађе леша и да су то чаршијске лакрдије.
– Комунално предузеће пошто-пото хоће монопол. Нигде не пише да покојник мора да се сахрани у њиховој режији! – правдали су се приватници.
Извор: Снежана Џ Стојановић/Ало/Н.С.
