Главни уредник Хепи телевизије Миломир Марић отворено прича о времену када је могао, а није се обогатио, али и нападима страних медија да је направио највеће ђубре, мислећи на ријалити „Парови”, о чему је писао француски „Венити фер“.
– Тај текст су илустровали несрећницима из ријалитија и једном фотографијом где седимо Данило Киш и ја загрљени. То је живот.
С поносом сте пре неколико година рекли: „Старлете су биле мој прозор у свет. Оне су музе наших политичара, али и бизнисмена.” Да ли после свега сматрате да је то у реду?
– Та херојска генерација старлета полако силази са сцене. Ове сада актуелне по ријалитјима неће ни политичари, бизнисмени, њих неће ни кафеџије. Ове које сада учествују.
Које су то старлете из „херојске генерације”?
– Тијана Ајфон, Наташа Шавија, Ружица Вељковић.
Која вам је омиљена старлета?
– Нисам упознао Станију. Читао сам по новинама да је заљубљена у мене, али је нисам видео.
Кажете да сте те учеснике ријалитија усрећили. Да сте им обезбедили топли дом и да се осећају тамо као у хотелу?
– Па да. Мене су раније људи звали да их запослим у новинама, да буду сниматељи, монтажери, водитељи… Последњих пет-шест година ме искључиво моле да их запослим у ријалитију. То је много боље и луксузније занимање него да им средим да уђу у државни посао, боље је плаћен него у неким министарствима.
Једном сте рекли: „Цео живот сам хтео да будем контроверзни бизнисмен, а испао сам контроверзни новинар.”
– То је утешно занимање, кога се стидим. Мени је један пријатељ причао: „Само будала се није снашла у овим смутним временима. Ево ни ја. Нисам био нарочити криминалац, нисам био храбар и способан. Али ко се у тим временима није домогао пет, десет милиона, тај је стварно будала.” Рекао сам му: „Ево имаш прилику да разговараш с најобичнијом будалом.“
Зар нисте окрутни према себи?
– Није окрутно, 2000-их сам био забрањен на телевизијама. Временом, позвало ме је неколико најбогатијих људи у Србији и питало: „Шта је бре, човече, што не купиш неколико фабрика да будеш као ми. Ово се никада неће поновити у историји?” Кажем, како да купим фабрику кад немам за хлеб, немам ни за струју. А они ми кажу: „Немамо ни ми паре, па купујемо фабрике. Најтеже је прву купити… Онда извучеш паре, одеш у стечај, па у пропаст… Срамота у овим годинама да се бавиш тим послом.” То су ми добронамерно говорили. А ја их нисам послушао. Сад ми је жао. Вероватно нисам имао срца да учествујем у тој пљачки Србије.
Нисте постали криминалац, али сте зато многе од њих угостили?
– Нисам смео да се бавим таквим ризичним пословима. Нисам имао срца, ни храбрости и зато сам се ја с њима дружио. Супротности се привлаче. Мени су поверавали оно што нису поверавали ни тужиоцима, ни судијама, ни својој породици. Неки људи су после иступа код мене одмах ухапшени, неки побијени. Не знам да ли сам крив или су то неки њихови обрачуни, или је то већ негде одлучено да су им дани одбројани, па су на пропутовању на онај свет дошли код мене да оставе неки траг.
Један од таквих криминалаца вам је поверио и да вам је опљачкао кућу. Јесте ли били у шоку шта чујете?
– Да. Човек је почео да прича: „Тамо код тебе у салону.” Ја га гледам и питам: „Кад си ти био код мене?” И ја схватим да је то човек који ме је опљачкао. Он је био државни лопов. Њега су слали у разне станове вероватно да им прибави нека документа, а ако нађе паре, да наплати сам хонорар. Испоставило се да је опљачкао многе. Оливери Катарини је однео злато и дијаманте што су јој разни људи куповали. После свега што ми је испричао, позвао ме је шеф полиције и тражио његов број телефона.
Да ли сте свих ових година страховали за живот?
– Био сам лудо храбар човек. У „Дуги” сам неустрашивост ширио у целој редакцији.
Били смо спремни да изгинемо, играли смо се са својим животима. Касније је постало опасно. Умало нисам изгубио главу.
Ви сте миран, сталожен човек, док вам је супруга Весна Радусиновић изузетно темпераментна особа. Да ли је тачно оно да се супротности привлаче?
– Сигурно. Вероватно ме је то и спојило са Весном. Упознао сам је као девојчицу од 15 година, када се враћала из гимназије у Подгорици.
И од тада не можете без ње?
– Осуђени смо једно на друго.
Извор: Курир.рс/Блиц/Ф. Јовановић
