loading...
Издвајамо Православље

БОЖИЈА ЧУДА У МАНАСТИРУ БАВАНИШТЕ: Људи се исцељују од свете воде! (ВИДЕО)

После свега 40 минута вожње, редакција “Телеграфа” већ је била на улазу у место Баваниште са чије леве стране се назирала шума. Не претерано дубока, ни густа, али довољна да сакрије манастир… Касније смо сазнали да је, према једној тврдњи, по шуми балвана место и добило име, а по другој, да је тамошња црква, уместо на бетонским темељима, подигнута на балванима.

Прођосмо кроз насеље и кренусмо јединим путем ка шуми, одакле не можете да не дођете до овог чудесног места. Или, како мештани воле пре да кажу – чудотворног! Покуцасмо на једна врата конака на којима нас после само неколико часака дочека сањиви старешина и игуман манастира. Најпре збуњен, јер се нисмо најавили и невољан да са нама разговара, игуман у својим четрдесетим, а лица и руку као у двадесетим, ипак пристаде да нам покаже цркву манастира и проведе нас кроз имање.

Сиђосмо до, са слика, препознатљиве беле црквице. На централном месту, вешто осликана рукама двојице браће близанаца Грастића из Кикинде, тамне унутрашњости, исувише хладна иако у њој доминирају златна и црвена.

– Недељом је овде највећа гужва, буде чак и 20 до 30 верника на служби. Међутим, овим данима често будемо и сами. Ретко радимо венчања док су крштења нешто чешћа, али да би се неко из Баната крстио овде, мора да има дозволу свог свештеника – почиње причу игуман, иначе родом из Баната.

Он је, каже, у манастиру од 1998. године. Само годину дана касније након што је црква проширена и претворена у манастир. Док га посматрамо како се крије иза зидова, не желећи да се слика, замишљамо вернике збијене у тако малом простору.

Питамо га за оригиналну плочу откривену након 1996. године на којој и пише да је капела посвећена Пресветој Богородици, али сазнајемо да је неко од гостију пре неколико година украо тај златан комад, мало већи од шаке, и до сада, вероватно, већ претопио.

Убрзо се враћамо напоље где нас дочекује уигран цвркут птица, какав заиста можете чути само у шуми. Опијени оним зеленилом, док тако стојимо и удишемо ваздух, угледасмо мали силаз на чесму са стране цркве из кога тече “лековита” вода.

– Захваљујући тој води, жена која је имала озбиљне проблеме са ногом, оздравила је. И сам сам након блажег потреса мозга, узео свако јутро да се умивам њом и убрзо ми је било боље – открива старешина и додаје да је добро пити је, умивати се њом и мазати је на оболело место.

Недуго потом, почеше да долазе људи са по неколико петолитарских балона по ту исту воду. Млаз је слаб, али непрестано тече. Неко ту, неко на оближњој фонтаници. Обе су украшене парицама, како веровања налажу. И сами стадосмо у ред да је пробамо.

– Захваљујући тој води, жена која је имала озбиљне проблеме са ногом, оздравила је. И сам сам након блажег потреса мозга, узео свако јутро да се умивам њом и убрзо ми је било боље – открива старешина и додаје да је добро пити је, умивати се њом и мазати је на оболело место.

Недуго потом, почеше да долазе људи са по неколико петолитарских балона по ту исту воду. Млаз је слаб, али непрестано тече. Неко ту, неко на оближњој фонтаници. Обе су украшене парицама, како веровања налажу. И сами стадосмо у ред да је пробамо.

У храном задојеној и осликаним зидинама трпезарије сакривеној атмосфери, сазнасмо још штошта, па и то да су монаси пре него што је црква претворена у манастир по грама околног дрвећа налазили разне увезане крпице и друге материјале са којима су локалне врачаре бајале ту, у близини Водице, како другачије зову манастир Баваниште.

Конак је велики, у свом склопу има и пекару, која више није у употреби јер је била планирана за 20 монаха, а сад их је неколицина. Ни врата конака нису више отворена за сваког.

– Имамо шест соба у конацима, али на ноћење ретко кога примамо, само кад је по препоруци. Не може да дође било ко и плати смештај јер се једне године, гост напио и ишарао зидове конака – прича игуман и убрзо нас прати до капије:

– Нек’ вас Бог чува. Свако добро.

Одосмо са места које одише таквом лепотом, а тако је близу Београда… Као и сам манастир, ни његова историја није ништа мање необична…

Према предању, он постоји од 16. века, када га је после буне банатских Срба, епископ вршачки Теодор Несторовић подигао у шуми како би избегао турску одмазду. Међутим, пошто је, иако добро сакривен, спаљен заједно са селом од стране Турака 1716, није поуздан датум његовог настанка, али како га помињу и записи из Пећке патријаршије, верује се да је тако било.

Убрзо се народ вратио у то село и обновио своја огњишта, а са њима су га населили и Дубровчани, Гајчани, Доловци, Ковинци, као и народ из Шумадије и са Косова. Они заједно подигоше цркву на месту данашњег крста, али ни она није издржала више од десетак година пре него што су је уништили Турци. Трећи покушај је, надамо се и последњи, јер су упорни Баваништанци саградили нову цркву која је тамо и данас.

Манастир је подигнут 1857. и прозван Водица. Изнад капелице је био подигнут конак за народ који је долазио на Водицу молећи се за духовну утеху и физичко исцељење.

Обнова манастира Баваниште, у народу знаног и као Намастир, завршена је 2006. године. Подигнут је нови конак, а због великог прилива народа цркви је дозидана припрата и проширен олтарски део.

Погледајте шта је наша камера снимила на лицу места:

 

Извор: Телеграф.рс