Српска православна црква и верници сутра славе светог мученика Евтихија и свету мученицу Сиру
Свети Евтихије беше родом из града Севастопоља. Чувши Еванђеље Христово, он остави своје родитеље и пријатеље и придружи се возљубљеном ученику Христовом, апостолу Јовану Богослову. Пратећи свуда светог апостола и подражавајући његов живот, Свети Евтихије се научи од њега небеској мудрости, и поцрпе од њега, као од извора, благодат Божију. Напунивши се ревности апостолске, Свети Евтихије јуначки искорењиваше заблуду идолопоклоничку.
Исто тако сусревши светог апостола Павла, свети Евтихије следова њему као звезда сунцу и много се потруди с њим, проповедајући Еванђеље и јуначки подносећи све невоље. То заједништво и слога данас могу да буду звезда водиља српском народу и да поткрепљују чувену изреку да само слога Србина спасава. Зато се свети Евтихије сматра учеником обојице њих, и светог евангелиста Јована Богослова и светог апостола Павла.
Свети Евтихије је назван апостолом од мањих, иако се не налази у броју седамдесеторице апостола. А почаствован је називом апостола зато што се са најстаријим апостолима трудио у проповедању Еванђеља Христова, и што је од њих био посвећен за епископа ради служења речи и приношења бескрвне жртве, и што је прошао многе земље проповедајући Христа не само са њима него и сам. Уствари он није путовао сам, њему увек бејаше сапутник анђео Божји који му даваше снаге и унапред му казиваше све шта ће му се догодити. Овај апостол Христов свуда с трпљењем подношаше и тамничке окове и мучења, јуначки страдајући за Господа свога.
Једном када свети Евтихије беше дуго време морен глађу у тамници, њему би од Бога послан хлеб с неба, који му донесе невидљива рука. Овим хлебом он се толико окрепи, да ни за шта не сматраше муке на које га стављаху. Другом пак приликом, када он би наг обешен на мучилишту и струган зумбом, од чистог тела његовог истече крв са миомирисним миром и испуни ваздух дивним мирисом. А када потом свети апостол би бачен у распламтели огањ, изненада загрме с неба и паде велика киша са снегом, те угаси огањ, а светитељ остаде жив и неповређен од огња, славећи Бога.
Затим свети Евтихије би предат зверовима да га поједу, али пред лицем његовим и зверови постадоше кротки као овце; а што је још чудесније: лав, пуштен на њега, проговори људским гласом, громко проповедајући величину Господа и Спаса нашега Исуса Христа, те запрепасти и престрави све који то гледаху.
Да ли сте верник?
– Али, шта је ту чудновато? Онај који је у старини могао отворити уста Валамовој магарици да говори као човек, зар није могао учинити да уста лавова проговоре на људски начин на изобличење и посрамљење незнабожаца, а на прослављење свемогуће силе Своје? Један и исти Господ присуствовао је и чудодејствовао и овде и тамо
Што се тиче тога како је свети апостол Евтихије окончао свој подвиг, зна се да је свезан одведен из Ефеса у своју постојбину Севастопољ и онде скончао: света глава му би одсечена мачем, коју Господ Исус увенча дивним венцем победе.
Света мученица Сира
У време персијског цара Хозроја Старијег, у двадесет осмој години његовог царовања, појави се у Персији, као неки најчистији бисер у мору, света девојка Сира, која сијаше красотом вере хришћанске и прослави се великим страдалачким подвизима за Христа. Света Сира се роди у граду Хирхаселевкосу од родитеља незнабожаца. Отац јој беше идолски жрец, знаменит волхв; он дуго време бејаше судија и старешина друштва персијских волхвова и жречева; он одлично познаваше учење староставног архиволхва Зороастре, првог познаваоца астрологије у Персији. Овај маг, отац свете девице Сире, силно ненавиђаше хришћане и веома страховаше да му кћер не упозна хришћанску веру и не створи познанство са хришћанским девојкама.
Јер тада у Персији беше много хришћана, без обзира на то што су их угњетавали и гонили. Са тог разлога отац још као малу девојчицу даде Сиру после смрти њене матере у град Фарс, у коме цветаше наука мага чаробњаштво, некој својој сродници – жени чаробници, да је васпитава у њиховим незнабожачким обичајима.
Када девојчица поодрасте, она би обучена чаробњаштву и дата у погану жречевску службу, и беше посвећена да врши бесовима неке тајне жртве, које незнабошци називају „Јаст“, и сматраху их за најчистија жртвоприношења.
Све ово говори се о девици Сири, да би се знало у каквом се она помрачењу и заблуди демонској налазила, и из какве је таме изишла на светлост истине и избегла ђаволске замке.
Када Сира достиже пунолетство и већ беше одлично изучила сву чаробњачку науку мага, и усрдно служаше поганим боговима персијским у чину жречице, по промислу Божјем она се упозна са неким сиромашним хришћанским женама и од њих први пут чу о Христу Господу, истинитом Богу. И стаде их усрдно распитивати о хришћанској вери, о њеним догматима, и о целокупном устројству и животу хришћанском. И све што чујаше од њих, она то процењиваше умом својим, упоређујући веру хришћанску са персијском, и виде да међу њима постоји велика разлика у свему. Јер све што сачињаваше персијску веру она поче сматрати лажним и одвратним, а што сачињаваше хришћанску веру – праведним и чистим. И она донесе у себи одлуку, да напусти персијеко незнабожје и приступи хришћанима.
Желећи да се боље упозна са хришћанском побожношћу она поче тајно одлазити у хришћанску цркву, слушати црквено читање и појање и поуке, и пажљиво пратити стројно и побожно вршење црквених служби. Постепено она веома заволе хришћанску веру и целокупно устројство њено, и стаде опрезно подражавати живот хришћана пошћењем и умртвљавањем тела свога. Њој већ беше осамнаест година од рођења, и она је више од свега страховала да је не удаду, и на тај начин оптерете ум њен животним бригама.
Због тога се није појављивала међу људима световним, нити се дружила са угледним и богатим девојкама персијским, него их се клонила, избегавајући њихово друштво и разговоре. Међутим са хришћанским девојкама и женама она се често тајно састајала и са њима разговарала о Христовом рођењу од Пречисте Дјеве, о свима Његовим чудесима, о Његовом добровољном страдању и смрти, о Његовом васкрсењу и вазнесењу са телом на небо, о будућем страшном суду, о награђивању праведника и о мукама грешника.
Свему што је од хришћанских девојака слушала она је непоколебљиво веровала, све то у срцу исписивала, миљем душу натапала, и љубављу ка Христу Богу горела. Она се затварала у своју одају, читала хришћанске књиге, привикавала се на молитве и псалме, и молила се јединоме истинитоме хришћанскоме Богу, посипајући пепелом главу своју. Тако она проведе дуго време држећи тајно хришћанску веру, јер се бојала свога оца и осталих мага. Осим тога сматрала је да је довољно за спасење – тајно веровати у Христа, јер још није разумевала ону апостолску реч: Срцем се верује за правду, а устима исповеда за спасење (Рм. 10, 10).
На овај дан је обичај да се сваки Србин подсети својих корена, оде у цркву и помоли се Богу за спас своје породице.
Извор: stil.kurir.rs
