Израел наставља да напредује на терену у Појасу Газе. Премијер Бењамин Нетањаху је више пута рекао, да ће Тел Авив задржати контролу над појасом док се не демилитаризује и дерадикализује.
Чини се да Нетањаху такође пркоси сигналу Бајденове администрације да, ако Израелске одбрамбене снаге (ИДФ) успеју да победе Хамас, Израел треба да дозволи палестинским властима да преузму узде појаса.
Међутим, неки стручњаци верују, да заправо није демилитаризација појаса Газе оно што стоји иза жеље Тел Авива да надгледа регион, већ неискоришћено гасно поље по имену „Газа Марине“.
Шта је „Газа Марине“?
„Газа Марине“ је поље природног гаса које се налази 36 километара (22 миље) од обале појаса Газе на дубини од 610 метара. Процењује се да садржи 32 милијарде кубних метара природног гаса, и допуњено је мањим пољем које садржи отприлике три милијарде кубних метара гаса, у близини палестинских и израелских територијалних вода.
Поље је открио „Бритисх Гас“ 1999. године, након што је енергетски конзорцијуму Палестинске власти дао 25-годишњу лиценцу за поморску територију Газе.
Ова лиценца је компанији дала не само истраживачка права, већ је дала и право да развија сва откривена поља и инсталира неопходну инфраструктуру. Док је „Бритисх Гас“ преузео 90% удела у лиценци, осталих 10% је купио „Цонсолидатед Цонтрацторс Цомпани“ (ЦЦЦ), грађевински гигант са Блиског истока.
Међутим, пројекат је од самог почетка био заробљен у контроверзама. Према америчком социологу и писцу Мајклу Херману Шварцу, Тел Авив је у то време инсистирао на томе, да Израел треба да контролише профит Палестине од гаса, како се не би користио „за терор“. Овим је споразум из Осла званично осуђен на пропаст.
У међувремену, у септембру 2000. године, познати палестински лидер Јасер Арафат похвалио је „Газа Марине“ као „божји дар“ Палестинцима, тврдивши да ће то „обезбедити солидну основу за нашу економију, за успостављање независне државе са светим Јерусалимом као престоницом.
Арафатова изјава је уследила у време почетка Друге интифаде, која је избила после неуспелог самита у Кемп Дејвиду између америчког председника Била Клинтона, израелског премијера Ехуда Барака и председавајућег палестинских власти.
Израелско-палестинска непријатељства трајала су отприлике пет година, а заустављена су самитом у Шарм ел Шеику 2005. године, на којем су нови лидер Палестине Махмуд Абас и израелски премијер Ариел Шарон предузели одлучне кораке за деескалацију.
У наредним годинама, Појас Газе је доживео повлачење израелских војних снага 2005. године, успон Хамасовог политичког крила и протеривање Фатаха из Палестине 2007-ме. Као одговор на Хамасово преузимање, Египат и Израел су извршили блокаду траке која је опустошила њену привреду.
У децембру 2008, нови сукоб је потресао појас, познат као „Операција ливено олово“ или „масакр у Гази“, између Израелских одбрамбених снага (ИДФ) и „Хамаса“. Непријатељства су завршена 18. јануара 2009. Међутим, сукоби Израела и Хамаса су се од тада наставили. Све у свему, од 2005. „Хамас“ и Израел су водили пет ратова, од којих је последњи почео у октобру.
Током свих тих година, „Газа Марине“ је остала неискоришћена и неразвијена, а Тел Авив је спречио истраживање под изговором да ће богатство природног гаса искористити „Хамас“ и друге палестинске побуњеничке групе у својој борби против Израела.
Западни корпус је изгубио стрпљење
Заустављени преговори са израелском владом, преузимање Појаса Газе од стране „Хамаса“ и рат у Гази 2008., довели су до тога да „Бритисх Гас“ затвори своју канцеларију у Тел Авиву. „Бритисх Гас“ је наставио да држи свој удео у истраживању поља, али није исказао велико интересовање за то.
Неколико година касније, 2015., палестинска влада је наставила разговоре са „Бритисх Гас-ом“ да укине ексклузивна права која је дала компанији. Након преговора, палестинска страна, коју је представио Палестински инвестициони фонд (ПИФ), добила је 17,5% удела у правима на гасно поље, а Цонсолидатед Цонтрацторс Цомпани (ЦЦЦ) 27,5%.
Шел је 8. априла 2016. купио „Бритисх Гас“, чиме је на крају добио 55% удела у овој области. Чини се да Шел није сматрао пројекат обећавајућим, па се одрекао свог удела 2018. године, преневши га на палестинске званичнике, и тако их приморао да пронађу новог међународног извођача.
Да би наставио са пројектом, ПИФ је преузео 27,5% удела, ЦЦЦ је задржао исти удео, а 45% је остављено оперативној компанији да започне дуго очекивано истраживање и експлоатацију. У фебруару 2021. године, ПИФ и ЦЦЦ потписали су споразум са египатском компанијом за природни гас (ЕГАС) о развоју „Газа Марине“ на обалама појаса Газе.
Пројекат је имао за циљ да допринесе „јачању палестинске националне независности“, наводи се у меморандуму о разумевању (МОУ) из фебруара 2021. који су потписале стране.
Крајем новембра 2022. Вашингтон пост је навео да би Палестинске власти, Египат, Израел и „Хамас“ могли да започну пројекат истраживања гаса вредан 1,4 милијарде долара у мору Газе, додајући да би требало да буде завршен до фебруара 2023, док би производња гаса могла да почне већ у марту 2024-те.
У мају 2023, друга публикација, Арапске вести, известила је да влада Бењамина Нетањахуа води тајне преговоре о гасу са палестинским властима под покровитељством САД. Израел је у јуну званично дао прелиминарно одобрење за развој гасног поља у Појасу Газе, истичући међутим, да ће за то бити потребна безбедносна координација са Палестинским властима и суседним Египтом.
Зашто рат Израел-Хамас није изазван гасом?
Мало је вероватно да би рат Израела и „Хамаса“ у Појасу Газе који је у току могао бити изазван интересима за гас, рекао је др Мамдух Г. Саламех, међународни нафтни економиста и глобални стручњак за енергетику.
„Недавни сукоб „Хамаса“ и Израела води порекло из британске Балфурове декларације о успостављању матичног дома за Јевреје у Палестини, и расељавању њихових првобитних становника из њихових домова“, рекао је Саламех. „Колико ја знам, британска компанија „Бритисх Гас“, у оффсхоре Појасу Газе, открила је резерве гаса процењене на 35 милијарди кубних метара (бцм).
Заиста, тренутно Израел има 11 значајних гасних поља, укључујући Тамар, од којих највеће, Левијатан, има око 623 милијарде кубних метара гаса. С обзиром на то, „Газа Марине“, који лежи у близини појаса Газе, не чини велику разлику за енергетске интересе Тел Авива.
У међувремену, већ откривена поља поред обала појаса – иако нису тако огромна као она на коју тврди Израел – и даље су довољно велика да издрже привреду Газе и палестинских територија, каже експерт.
„Ако би палестинским властима било дозвољено да истражују нафту и гас на мору, врло је вероватно да ће открити значајне резерве гаса и нафте на мору попут Египта, Израела и Кипра. Вредност ових резерви када се једном докаже, могла би да одржи независну палестинску економију годинама“, подвукао је Саламех.
У ствари, улози су много већи, каже Саламех. Он је тврдио да би „палестинске окупиране територије могле имати удео у будућности у источномедитеранским резервама гаса процењеним на 3,45 трилиона кубних метара и 1,7 милијарди барела нафте“.
Константин Симонов, генерални директор Фонда за руску националну енергетску безбедност, дели Саламехов став, да садашњи сукоб није изазван израелско-палестинским енергетским спором.
Популарна теорија завере је, да је све ово почело зато што тамо постоје колосалне резерве угљоводоника“, рекао је Симонов. „Прво, блискоисточни регион природно покреће концепт, да све догађаје тамо треба посматрати кроз призму угљоводоника. Међутим, мислим да овде, ипак, угљоводоници нису од примарног и фундаменталног значаја.“
Према Симонову, „Бритисх Гас“ није наставио са истраживањем мора у Гази, углавном зато, што профит од проблематичних лежишта није био довољно значајан.
„Иако је „Бритисх Гас“ нешто урадио ту, то заправо није било највеће откриће, ни највеће налазиште“, објаснио је стручњак. „И зато, у ствари, тамо нису предузели никакав прави развој. Сада се, понављам, сви најзанимљивији пројекти налазе у оном делу византијског басена који Израел сматра својим, и који се већ развија.
Руски научник сумња, да би Палестинци у догледној будућности могли да траже права на друга гасна поља, која је Израел пронашао код обале. Израел и његови западни партнери се утркују са временом да истраже и извуку угљоводонике из поља Тамар, Левијатан и Афродита, и мало је вероватно да би дозволили Палестинским властима да покрену питање разграничења подручја источног Медитерана.
У сваком случају, будући да није укорењен у енергетском спору, рат у Гази који је у току, поново је пореметио планове Палестинске власти за преко потребни гасни пројекат палестинских власти, који је могао да помогне обнављању палестинске економије, и допринесе изградњи решења о две државе.
Извор: Wебтрибуне.рс
