Спорт

ВЕЛИКА ТРАГЕДИЈА ЗА СРПСКИ СПОРТ: Милојевић је преминуо

Срце великог човека, спортисте, кошаркаша и тренера престало је да куца данас, 17. јануара 2024. године.

Преминуо је Дејан Милојевић.

Деки нас је напустио прерано, у 46. години, након што његово тело није успело да се избори са последицама срчаног удара задобијеног у ноћи између уторка и среде.

Дејан је рођен 15. априла 1977. године у Београду. Одрастао је у приградском насељу Падинска Скела одакле је са само 13 година почео редовно да одлази у Београд на тренинге КК Ташмајдан.

Милојевић је на Таш дошао на наговор школског друга и врло брзо постао доминантна фигура на терену, не само у свом годишту, већ и наступајући за старије.

Мало тога се променило до завршетка његове кошаркашке каријере у дресу Партизана, 2009. године.

Једном приликом, 16-годишњи Деки је постигао 141 поен против вршњака из ОКК Београда. Ташмајдан је ту утакмицу добио резултатом 202:52.

Гласине о снажном дечаку из Падињака брзо су се прошириле Београдом и најбрже је реаговао Миша Лакић, који је 1994. године довео Милојевића у једну од најпознатијих престоничких школа кошарке, Беовук.

Дејан је наставио кошаркашко школовање и играчки развој у црно-жутој опреми „вукова“ до 1998. када је, мало након освајања златне медаље на Европском првенству за младе, постао члан ФМП Железника и потписао први профи уговор у каријери која је слутила на велика дела.

После две сезоне проведене у Железнику, од којих је једна била грубо прекинута НАТО бомбардовањем, Милојевића је пут даље водио у Подгорицу, где се 2000. године прикључио актуелним шампионима СР Југославије у једном од највећих трансфера у историји наше кошарке.

Уследили су и први трофеји у каријери, дупла круна у сезони 2000/01, као и деби у Евролиги.

Повратком у Београд 2004. године, где је овог пута заиграо у дресу Партизана, Милојевић се у систему тренера Душка Вујошевића трансформисао у најдоминантнијег кошаркаша у региону и једног од статистички најкориснијих у Европи.

За две сезоне у црно-белом освојио је две титуле у Јадранској лиги и то као најбољи стрелац и најкориснији играч сезоне, а доминација је била потврђена и у првенству Србије.

Партизан је напустио 2006. године и наредне две сезоне са успехом наступао у Валенсији из које је потом прешао у редове Галатасараја. После једне сезоне у Турској одлучио се за повратак међу црно-беле, али је убрзо одлучио да због хроничних проблема са коленима заврши каријеру кошаркаша.

Одлуку је објавио 1. септембра 2009.

Од тог тренутка, почео је да размишља као будући кошаркашки тренер и педагог. Радио је на себи, усавршавао се, образовао и већ 2012. добио прилику да покаже шта зна – а знао је много.

Потрајало би дуго ако бисмо покушали да набројимо све момке који су стасали уз Дејана Милојевића у Меги у наредних осам година, али навешћемо нека: Никола Јокић, Василије Мицић, Немања Дангубић, Ивица Зубац, Раде Загорац, Влатко Чанчар, Огњен Јарамаз, Марко Симоновић, Тимоте Луваву-Кабаро, Алфа Каба, Гога Битадзе…

Колико је живео кошарку говори и то што је ретке периоде у години када није имао обавезе у Меги користио да путује по Америци и усавршава се на камповима НБА тимова, тако да га је после кратког периода на клупи Будућност од јануара до јуна 2021. године пут, ипак, одвео преко Атлантика.

Позив Голден Стејт Вориорса да се прикључи стручном штабу Стива Кера и ради са Стефеном Каријем, Клејом Томпсоном, Драјмондом Грином и осталим члановима последње праве НБА династије прихватио је са задовољством и на лето 2021. потписа вишегодишњи уговор са организацијом из Сан Франциска.

Није доведен случајно, његов задатак био је развој индивидуалне технике и тактике играча на унутрашњим позицијама, јер су приче о томе колики утицај је Деки имао на знање и вештине сада већ најбољег кошаркаша света – Николе Јокића – увелико кружиле НБА круговима.

У својој другој сезони у Калифорнији, Милојевић је са Вориорсима освојио и титулу, поставши тек други тренер из наше земље са шампионским прстеном.

Тај драгоцени комад злата само је један од драгуља који су остали иза Дејана Милојевића на његовом путу од Падињака до шампионске параде у Сан Франциску из којег би се једног дана сигурно вратио и као поносни селектор поносне кошаркашке репрезентације Србије – земље која никад неће заборавити такву тренера, кошаркаша, спортисте и човека.

Почивај у миру драги Дејане.

Извор: Спорт клуб