Пролеће, буђење природе, увек се доводи у везу и са буђењем људских чула. А данас као да је све то заједно сливено у појам врбопуц. Да ли је период од 21. марта до Благовести, 7. априла, заиста време буђења сексуалне жеље, доба нарочите плодности жена? Колико далеко у нашу етнологију сеже ово веровање?
Врба, прво пролећно зеленило, у нашој култури је нека врста заштитника
– На нашем поднебљу природа и култура уско су повезане. Врба је прво зеленило с пролећа, у православљу има велики значај. Врбопуц јесте познат у народу, али је највише везан за Лазареву суботу. Врбово пруће носи се у цркву на Лазареву суботу. До другог светског рата учитељи су са школском децом организовали врбаке, брали врбе, носили их у цркву и остављали на Лазареву суботу да преноће. Сутрадан, кад се врбово пруће освети, носило се у литији, па се делило. Сваки би гранчицу врбе носио кући – објашњава др Весна Марјановић, етнолог.
Према речима наше саговорнице, врба је у нашој култури нека врста апотропеона, заштитника, па се стављала и поред иконе, а по повратку из цркве на Лазареву суботу деца би се симболично ишибала гранчицом врбе, уз речи: „Расти као врба!“, „Буди здрав као врба!“ и све друге сличне добре жеље.
Ипак, на теренском раду од 70-их година 19. века наша саговорница није посебно анализира повезивање врбе са женском плодношћу, са идејом да у то време жене треба да планирају трудноћу.
– Али буђење природе утиче и на општу плодност људи. За који дан су и Младенци, све то буди жељу за плодношћу. Како је било битно да се у браку мушкарац и жена остваре биолошки, да добију потомство, гледало се много на то када ће се молитва за помоћ читати, у које светиње треба одлазити, које воде треба да се пију… То је била нада да ће се остварити потомство и то се сматрало јединим исправним у традиционалном моделу културе – каже др Марјановић.
Извор: zena.blic.rs
