Пре свега, трилатерална комисија је настала 1973. године, делом због тога што је глобалистички план да обезбеди “слободну трговину“ налетео на грешку.
Та грешка је био председник Ричард Никсон. Он је почео да уводи тарифе на одређену робу која се увозила у САД, како би заштитио америчке компаније. Никсон, значајан манипулант у другим аспектима, скренуо је са сценарија у овом случају, и заправо започео покрет за одбијање глобалистичке визије.
Након одласка Никсона из Беле куће, Џералд Форд је постао председник, а он је изабрао Дејвидовог брата, Нелсона Рокфелера, за свог потпредседника. То је био знак да су се глобализам и слободна трговина вратили на прави пут.
Али су Дејвид Рокфелер и његов помоћник, Бежежински, желели више. Они су желели у Белој кући желели човека ког су они створили од нуле.
Тај човек је био земљорадник за кога нико никад није чуо: Џими Картер.
Преко својих медијских веза, Дејвид и Бжежински су довели Картера у центар пажње. Он је освојио демократску номинацију (1976), проширио сладуњаву поруку љубави и убрзо се нашао у Овалној соби.
Бацимо поглед на 1978. годину, другу годину Картеровог председавања. Догодио се један интервју.
То је поглед на изузетан тренутак. То је поглед на изузетну тајну– у облику разговора између новинара Џеремаје Новака и два члана Трилатералне комисије, Карла Кајзера и Ричарда Купера.
Интервју се односи на питање ко је тачно, за време администрације председника Картера, формулисао и контролисао америчку политику.
Немаран став трилатериста Кајзера и Купера је запањујући. Као да су рекли “Ово што откривамо се већ дешава, прекасно је да урадите било шта по том питању, зашто се толико трудите, ми смо већ победили…“
Новак (новинар): Да ли је истина да приватна (Трилатерална комисија), на челу са Хенријем Овеном, и која је састављена од (трилатералних) представника САД-а, Велике Британије, Западне Немачке, Јапана, Француске и ЕЕЦ, координира економијом и политиком Трилатералних земаља (што би укључивало и САД)?
Купер: Да, срели су се три пута.
Новак: Ипак, у вашем недавном извештају ви наводите да ова комисија треба да остане неформална јер се ова функција може показати као увредљива за неке од трилатералних и других земаља које не учествују. Кога се плашите?
Кајзер: Многе земље у Европи би презирале доминантну улогу коју Западна Немачка игра на овим (трилатералним) састанцима.
Купер: Многи људи и даље живе у свету одвојених нација (!), и мрзели би такву координацију (политике).
Новак: Али ова (Трилатерална) комисија је од суштинског значаја за целокупну вашу политику. Како је можете тајити или не покушати добити подршку народа (за своје одлуке о томе како ће Трилатералне чланице спроводити своју економију и политику)?
Купер: Па, претпостављам да је посао штампе да то објави.
Новак: Да, али зашто председник Картер не изађе са тим и каже америчком народу да (америчком) економском и политичком моћи координира (Трилатерална) комисија која је састављена од Хенрија Овена и још шест других? На крају крајева, ако се (америчка) политика креира на мултинационалном нивоу, људи би требало то да знају.
Купер: Председник Картер и државни секретар Венс су стално алудирали на то у својим говорима.
Кајзер: То само није постао проблем.
Наравно, иако су Кајзер и Купер тврдили да је већ познато да Трилатерална комисија манупулише свиме, није било тако.
Њихов интервју се провукао поред радара мејнстрим медија, тачније, био је игнорисан и закопан. То није постао скандал на нивоу, рецимо, Вотергејта, иако је његова суштина била далеко већа него Вотергејт.
Америчку економију и политику води одбор Трилатералне комисије – комисије која је настала 1973. године као “неформална дискусиона група“ Дејвида Рокфелера и његовог помоћника Бжежинског, који би постао саветник Џимија Картера за националну безбедност.
Убрзо након што је Картер победио на председничким изборима, његов помоћник, Хамилтон Џордан је рекао да ако после инаугурације Сај Венс и Бжежински иступе као државни секретар и саветник за националну безбедност, у том случају “Ми смо изгубили. И ја ћу се повући.“ Изгубили – јер су обојица били моћни чланови Трилатералне комисије и њихова именовања за кључне позиције би значила предају контроле Беле куће Комисији.
Венс и Бжежински су именовани за државног секретара и саветника за националну безбедност, као што се Џордан бојао. Али он се није повукао. Постао је Картеров шеф особља.
Вратимо се сада на Обамину администрацију.
У периоду до његове инаугурације после председничких избора 2008. године, Обаму је подучавао кооснивач Трилатералне комисије, Збигњев Бжежински.
Четири године пре стварања Комисије са својим шефом шефова, Дејвидом Рокфелером, Бжежински је написао: “Национална држава као основна јединица човековог организованог живота је престала да буде главна креативна сила. Међународне банке и мултинационалне корпорације делују и планирају по условима који су далеко напреднији политички концепти националне државе.“
Збогом одвојене нације.
На било какву сумњу по питању Трилатералних циљева је одговорио сам Дејвид Рокфелер у својим Мемоарима (2003): “Неки чак верују да смо ми део тајне кабале која ради против најбољих интереса САД-а, карактеришући моју породицу и мене као “интернационалисте“ и да кујемо заверу са другима широм света како би изградили интегрисанију глобалну политичку и економску структуру – један свет. Ако је то оптужба, онда сам крив, и поносан сам на то.“
Патрик Вуд, аутор “Трилатералс Овер Wасхингтон” и “Тецхноцрацy Рисинг”, истиче да има само 87 чланова Трилатералне комисије који живе у Америци.
Обама је именовао њих једанаест у својој администрацији.
На пример: Тим Гајтнер- секретар за финансије, Џејмс Џонс- саветник за националну безбедност, Пол Волкер- председник Комитета за економски опоравак, Денис Блер- директор Националне обавештајне службе.
Трговачки представник САД-а (именован од стране Обаме 2013. године), који је био одговоран за преговоре о глобалистичком ТПП споразуму (Транспацифичко партнерство) са 11 других земаља, био је Мајкл Фроман, бивши припадник Трилатералне комисије. Не дозволите да вас реч “бивши“ завара. Чланови Комисије подносе оставку када преузимају позиције у извршном огранку владе. А када служе на значајним позицијама, као што је амерички трговински представник, нису ту случајно. Они су оперативци са одређеним планом.
Вратимо се уназад још једном. Трамп, који је погазио глобалистички ТПП споразум чим је инаугурисан, је био заузет именовањима свог особља.
Патрик Вуд пише (06/02/2017):
“Како наводе у саопштењу за јавност из Беле куће, први члан Трилатералне комисије је ушао у Трампову администрацију као заменик помоћника председника за економске односе са иностранством, где ће учествовати у Савету за националну безбедност:
Кенет Јустер ће служити као заменик помоћника председника за међународне економске односе. Он ће координисати међународном економском политиком администрације и интегрисати је са националном безбедношћу и спољном политиком. Он ће такође бити председников представник и главни преговарач САД-а (“Схерпа“) на годишњим Г-7, Г-20 и АПЕЦ самитима.“
Јустерове дужности ће га одвести у срце преговора на високом нивоу са страним владама о економској политици.
Мотрите на господина Јустера. Хоће ли он предузете мере у складу са Трамповим заклетим антиглобалистичким ставом?
Или ће Јустер радити као још један тајни Трилатерални оперативац у центру доношења одлука у Америци?
Зна ли Трамп за све то и да ли одобрава то, шта ће господин Јустер урадити?
Извор: Wебтрибуне.рс
