Непозната девојка ишла је од радње до радње и отплатила туђе дугове, искеширала је више од 6.000 марака
Непозната девојка обишла је више продавница у општини Високо у БиХ и платила дуговања купаца, која износе више хиљада марака, не рекавши ни реч о томе ко је донатор.
Мала, обична продавница у махали или селу, у савремено доба глобализације, супротно свим економским логикама, опстаје. Вероватно је Балкан по томе изузетак. Један од разлога што не губи интерес муштерија јест чувена “свеска која трпи вересију” купаца финансијски немоћних да одмах плате, углавном основне животне потрепштине. Власници тих и таквих трговина имају посебну дефиницију за свој начин рада.
– Ми смо они који одржавају социјални мир у земљи. Купци који немају новца у датом тренутку не могу отићи у велике тржне центре. Дођу нама и упитају могу ли узети робе у вредности 100 марака. Одобримо им, купе и убрзо измире дуг. Следећи пут питају за 150 марака. Дамо им и тако се то вуче – каже Алмир Гарагић, чија је супруга власница мале трговине у Арнаутовићима поред Високог.
Управо у ту радњу у четвртак је дошла једна девојка са специфичним захтевом упућеним запосленој Селми Ковач, која се затекла у смени.
– Тај 15. јун за мене је најсрећнији или најтужнији дан. У 16.30 у радњи миришу топли сомуни и дају посебну чар. Гледала сам на паркинг како долази ауто и излази особа коју никада нисам видела ни чула.
– Улази у радњу и, не представљајући се, пита за власнике. Благо, тихим гласом, пита ме да ли дајемо робу на вересију, имамо ли дужника и чувену свеску. На моје зачуђено ‘да’ одговара како би желела да је очисти до момента њеног уласка у радњу, како би сви дугови били регулисани. Код мене шок и неверица. Питам се да ли су то они добри људи за које смо чули да постоје, али се не срећу. Сви су ми осећаји били помешани, а свеска решена – прича Селма:
– Одлази странац, а толико доброг оставља иза себе. Желим јој свако добро, а у исти моменат размишљам како рећи муштеријама да нема дуга и какву ће то реакцију изазвати. Како сам некоме говорила да више немају дуга, тако су ме гледали у неверици. Било је суза и загрљаја од којих ми се срце цепало. Нека ово буде огледало да увек треба делити и чинити добро. Нека Узвишени награди особу или особе највећом наградом на оба света.
Селма каже да се нада да ће вересија-свеска коначно нестати.
Њену причу потврђује власница радње и износи свој поглед на несвакидашњи догађај:
– Када ми је девојка то рекла, искрено, нисам могла да верујем. Узела сам две свеске, изашли смо испред радње и почели да сабирамо. Дошли смо до цифре од 4.400 марака. Све је измирила до последње марке. Мени су сузе потекле. Не могу рећи да ми није до новца. Одмах сам у себи помислила: “Боже, чиме сам заслужила да ми се то деси?” Није то мала ствар, прецртала сам више од стотину дужника. Девојка која је платила њихове дугове сликала је свеску, поздравила се и отишла. И кажем: да им драги Бог да све што се пожелети може! Здравље, па све остало. Зар још увек постоје такви људи? Не могу речима да објасним како су мене обрадовали, а онда могу мислити како су обрадовали толики народ – прича и данас изненађена Хабиба Гарагић, власница радње која послује од 2007. године.
Каже, како би купци измирили своја дуговања, увек би их изнова правили.
У радњу у том тренутку улази Омер Бабић, комшија и редовни купац. Слуша о чему разговарамо и нуди своје размишљање:
– Свака му част! Ко год да је. Нека му Бог дад још толико! Ја нисам био дужан и уписан у свеску, али ми је драго због народа.
Слична ситуација била је и у наредном селу, Уворићима. Власница тамошње трговине Мирзета Трако описује један рамазански дан који ће ипак имати своју специфичност.
– До мене је дошла радница и рекла ми како је у радњу ушла девојка и питала да ли дајемо робу на вересију и уписујемо ли је у свеску. Потврдно сам одговорила, мислећи да она тражи да узме нешто робе. Од мене је тражила да види свеску и да саберемо цифре. Нисам знала како да се поставим. Ко је она и шта хоће? Није ми се ни представила. Почела сам да сабирам и када смо дошли до 2.010 марака, стала сам и рекла да је то то. Нисам дала да непозната особа види имена из свеске, због комшилука. Извадила је паре и отишла. Ја сам остала сва изгубљена, у шоку. И сада сам.
Средовечни мушкарац који стидљиво говори о овом акту доброчинства, не желећи да се спомиње његово име, каже како “сада лакше дише и како ће запамтити овај рамазан”, дижући руке у знак захвале Узвишеноме и анонимном донатору.
Исто се десило и у још десетак радњи на територији височке општине.
Неке од радњи већ су на излогу истакле поруку онима из свеске да је њихов дуг измирен. Сада, кажу, чекају реакције, а не сумњају да ће се тек нагледати сретних лица.
Такође, кажу да је девојка ишла од радње до радње и све што је хтела да каже о донатору јесте “да жели да се поштује воља онога ко такве ствари ради, и да се обратимо радњама по целој општини”.
И тако ова (не)завршена прича кружи височком чаршијом и околином, остављајући људе у размишљању. Можда јој је то и циљ?
Извор: Телеграф.рс / Al Jazeera
