С обзиром на деценију и по ратовања у удаљеним крајевима после напада на сад 11. септембра, лако се заборавља колико су времена западни шпијуни, војска и дипломате деведесетих година провели у настојању да спасу Балкан од себе самог, пише Џон Шиндлер из “Обсервера”.
Распад Југославије 1991. године оставио је за собом насиље и превирања, а НАТО-у, предвођеном Сједињеним Државама, припала је улога да решава гадну збрку. Данас, једну генерацију касније, привремена решења које је Вашингтон скројио доживљавају распад, а у нестабилно подручје југоисточне Европе поново би могао да се врати рат, пише Џон Шиндлер, стручњак за безбедност и бивши аналитичар Националне безбедносне агенције (НСА).
Босна и Херцеговина, која је деведесетих година привлачила огромну пажњу медија десет година животари као полупропала држава. Огрезла у криминал и корупцију, да не спомињемо озбиљан проблем са исламским екстремизмом, Босна је болесна у политичком, економском и социјалном смислу.
Необичан импровизовани договор, који је крајем 1995. у Дејтону издејствовао председник Бил Клинтон да би одржао Босну на окупу после ужасног грађанског рата у земљи, није ни био замишљен да буде више од краткорочног решења.
Међутим, Босна је и даље заробљена у дејтонском систему, у слабој држави са седиштем у Сарајеву, и влашћу која се пренела на два псеудо-државна ентитета: Федерацију БиХ, у којој доминирају муслимани (са незнатном хрватском мањином) и Републику Српску.
Руководство Републике српске након вишегодишњег незадовољства, прети да ће се повући из Дејтонског споразума. Председник Милорад Додик, који је на непоштен начин водио своју парадржаву у последњих 20 година, не скрива оживели национализам. Његове претње да ће се РС повући из Дејтонског споразума више нису фантазија.
Вашингтон је недавно казнио Додика тако што му је увео санкције због покушаја да саботира договор из Дејтона. Њега то, међутим, није уплашило и прогласио је америчког амбасадора у Сарајеву “доказаним непријатељем” босанских Срба који “није добродошао у Републици Српској.”
Будући да су управо затегнути односи између Срба и владе у Сарајеву, у којој доминирају муслимани, били разлог који је државу гурнуо у грађански рат и геноцид 1992, Додикови потези ислуструју поражавајуће скроман политички напредак – упркос више од двадесет година западне политичке и војне интервенције и милијарди долара помоћи уложених у сузбијање братоубилачких тежњи у Босни.
Још је гора ситуација на Косову, бившој српској покрајини, која је стекла независност захваљујући 78-дневном бомбардовању НАТО-а 1999. године које натерало Београд на послушност. Тензије јачају због учесталих провокација из Београда.
Србија инсистира на независности косовског севера, где живе многи Срби (Албанци чине више од деведесет одсто косовског становништва, које броји 1,9 милиона људи, а четири одсто су Срби, од којих већина живи на северу у околини Митровице, у близини Србије).
Београд је недавно послао у Митровицу воз украшен слоганом “Косово је Србија” исписаном на 21 језику, што су Албанци доживели као намерну провокацију. На срећу, воз се вратио пре него што је стигао на Косово, па је ескалација кризе спречена – за сада.
Међутим, српски председник, велики националиста, запретио је да ће послати војску на Косово уколико неко науди тамошњим Србима, чиме би поново почео злокобан међуетнички рат, који је прекинут НАТО бомбардовањем 1999.
Косовско руководство је реаговало тако што је затражило од ЕУ да смири Београд пре него што ствари измакну контроли, а неки Албанци спомињу оживљавање Косовске ослободилачке армије, побуњеничке снаге која се успешно борила против београдског режима 1990.
Будући да Косово нема војску, већ само паравојну полицију – НАТО је инсистирао на разоружавању како би се спречио будући сукоб – сваки албански покушај да се поново наоружају само ће охрабрити још горе понашање Србије.
Да не говоримо о томе да, с обзиром на чињеницу да су се стотине муслимана с Косова придружиле Исламској држави у Ираку и Сирији и да се ветерани џихада сада враћају кући, има добро наоружаних Албанаца који су такође жељни рата.
Ни јачање национализма Срба није случајно. Као што сам писао пре две године, Владимир Путин подбада Републику Српску, јер званична кремаљска идеологија која, подразумева солидарност словенских православаца у односу на декандентни Запад, наилази на плодно тло међу многим Србима – нарочито у Босни, која је под западном окупацијом од 1995. године. Москва је култивисала Додика политички и финансијски, истовремено подстичући његове све гласније критике на рачун Дејтонског система.
Руско мешање у Србији је само по себи забрињавауће. Није случајно што је провокативни воз из Београда за Косово произведен у Русији. Присуство руских обавештајни служби у Србији је изузетно велико и упадљиво, а недавно су успоставили шпијунску базу на југу земље, чија је сврха очигледно праћење западних активности у том региону. Пре два месеца, Русија, Белорусија и Србија извеле су заједничке војне вежбе на српској територији “Словенско братство”, демонстрацију анти-НАТО снага.
Што је најважније, Москва је Београду недавно поклонила савремено наоружање, укључујући и 60 оклопних возила (половина су тенкови Т-72) и шест Мигова-29. Ти авиони мењају ситуацију у региону. Руски авиони, који би требало да стигну овог пролећа, учиниће ће Србију једином бившом југословенском републиком која има борбене млазне авионе. Хрватска, чланица НАТО, има десетине расходованих Мигова 21, који су генерацијама старији од Миг-29, а будући да годинама нису одржавани само ће шачица моћи да полети. Без помоћи НАТО-а Загребу, српски авиони ће доминирати у овом региону.
Међутим, највећа брига у овом тренутку је опасност који за Балкан представљају тајне кремаљске шпијунске игре, које називам специјалним ратом: шпијунажа, субверзија, пропаганда и тероризам.
У новембру прошле године, оперативци повезани са руском обавештајном службом спремали су се да изведу пуч у Црној Гори, малој бившој југословенској републици на Јадранском мору, која претендује да уђе у НАТО, а политичари у Београду, који ни најмање нису заинтересовани да се спађају с Москвом, сматрају да би такве убице из сенке могле да буду претња и за њих. С обзиром на Путинов обичај да уклања људе који му се не свиђају на безочан начин, чини се да су страховања оправдана.
Прилично је јасно шта Путин жели на Балкану, наиме, политички хаос који ће заокупити пажњу Западу, који је деведесетих година од себе направио чувара тог региона. Он ће спремно ризиковати локални рат да би то постигао, јер Руси неће бити они који ће највише умирати.
Политичка решења које је НАТО скројио пре дваддесетак година све су крхкија и Москва се спрема да то искористи. Попут многих Руса, Путин види западну интервенцију у Босни и на Косову као напад на словенски православни свет и планира освету.
У овом тренутку НАТО распоређује снаге у Пољској и на Балтику како би одвратио Русију од авантуризма, али руско звецкање оружјем у сврху тестирања одлучности савеза, 2017. би могло да се пресели на Балкан, где су државе слабе, а западна контрола делује климаво. Имајући у виду шта се догодило када је руска обавештајна служба последњи пут подстицала и помагала тајне српске махинације у Босни (убиство престолонаследника Фердинанда), САД и наши европски савезници заиста морају под хитно да смире Југоисточну Европу, пре него што проблеми измакну контроли и масовно насиље поново завлада вечито проблематичним регионом.
Аутор текста је Џон Шиндлер, стручњак за безбедност и биши аналитичар Националне безбедносне агенције (НСА)
Извор: обсервер.цом/Блиц
