Већ на самом почетку, Тито као приоритет дефинише чврсту одлуку да се сви међународни проблеми решавају мирним путем и сарадњом. Према његовом мишљењу, управо људи чија је дужност да одржавају мир и сигурност, најчешће сами нарушавају принцип мирне коегзистенције упорним дељењем света на зоне утицаја.
ПОРЕКЛО ТЕНЗИЈА
– Порекло тензија које данас муче свет може бити повучено скроз до времена Техерана, Јалте и других конференција о одређеним међународним проблемима као што је подела света на сфере утицаја. За њих, свет су чиниле три велике силе; све друге нације посматране су као протекторати и њихови напори су игнорисани – пише Тито.
У критикама великих сила, Јосип Броз није штедео ни Запад, ни Совјетски Савез. Он Запад оптужује за лицемерје, јер користи принцип независности у пропагандне сврхе, док у пракси чини управо супротно – нарушава праву независност мањих и слабијих држава.
Тито је савршено свестан да је Стаљинова политика одговорна за велико неповерење САД-а и Европе у вези планова СССР-а, али не може да објасни зашто то неповерење не само да није престало, већ је у порасту и након Стаљинове смрти. Титова анализа односа Запада и Истока, тачније Вашингтона и Москве, актуелнија је данас него икада раније, пре свега у посматрању узрока тензија и смисла постојања НАТО савеза.
ПОСТАВЉАЊЕ ВОЈНИХ БАЗА
– Нећу открити никакву тајну када кажем да постављање војних база у Европи, на Блиском истоку и у Азији представља трајну претњу миру јер доводи до легитимног неповерења друге стране, у овом случају совјетских лидера. Совјетске вође гледају на ово, с правом по мом мишљењу, као на политику окруживања, војну претњу и агресиван покушај изолације Совјетског Савеза – писао је Тито.
Упоредимо ли ово виђење са саопштењима Кремља у последњих неколико година, видећемо да је кључни проблем на релацији Вашингтона и Москве, суштински непромењен. На њега су се само у међувремену надовезали други проблеми, као што је питање америчког ракетног штита у Европи или Јужној Кореји, који су додатно закомпликовали ситуацију. Постојање НАТО пакта, примећује Тито, имало је смисла када је Савез настајао – током владавине Јосифа Висарионовича Стаљина. Како су фактори заслужни за успостављање савеза нестали, не постоји апсолутно никакво оправдање за његово даље постојање, а нарочито не за ширење и развој.
С обзиром на Титово фундаментално противљење “блоковском саставу” спољне политике, сличан став важи и за Варшавски пакт, премда је његов “покретач” била неопходност противтеже НАТО-у. “Уверен сам да ће Варшавски пакт нестати чим нестане и НАТО”, писао је Тито.
РЕШЕЊА ЗА БУДУЋНОСТ
Југословенски лидер предлаже колективни сигурносни споразум, који би осигурао мир и стабилност на темељима поверења између нација и држава, које би даље омогућило далеко ефикасније решавање међународних проблема. Да би то успело, неопходно је да принцип решавања међународних проблема почива на коегзистенцији држава, независно од политичких уређења, односно од тога да ли је на власти комунистички или демократско-капиталистички режим.
Мешање у унутрашња питања, које се у данашњој политичкој арени највише замера Вашингтону, за Титову концепцију међународних односа представља велику опасност и “може довести до нове катастрофе за читаво човечанство”.
Јосип Броз веома је рано развио политичку визију света која се, осим по социјалистичким елементима, у многим сегментима преклапа са данашњим напорима и уверењима. Титова дипломатска зрелост била је својевремено далеко већа него код многих који су заступали хладноратовски начин размишљања. Требало је више од 30 година да би САД промениле став према Русији (као наследници СССР), али и то је било кратког рока.
НЕПОВЕРЕЊЕ МЕЂУ СВЕТСКИМ ВОЂАМА
У данашњем свету поново влада велико неповерење између истока и Запада, говори се о другом Хладном рату, а све чешће су и процене о могућим исходима Трећег светског рата. Како би смањили шансе за глобални конфликт, данашње вође теже политичким унијама, војним савезима, интерконтиненталним уговорима о слободној трговини и сличним обавезујућим правно-административним средствима, које су у својој основи и даље базирани на блоковској политици.
Независност и неутралност, које Тито истиче као кључне за мирну коегзистенцију, опет су угрожене, овог пута све нејаснијим границама између нација и култура и новом гвозденом завесом између демократског и либералног Запада и традиционалистичке Русије на Истоку. Незадовољство које произилази из мањка независности већ се манифестује успоном национализма и такозваног “популизма”, кроз расне тензије и све веће неповерење људи у њихове вође. Судећи по 2016., сигурно је да ће ова деценија донети још бројне политичке потресе и промене. Један од њих можда ће пресудити ко је био у праву – Тито или, мање више, сви остали.
