Издвајамо Србија

Они су владари без власти, остале им само почасти

Председнички избори су главна тема кафанских дебата, у којима је једно од питања у последње време: зашто се Тома не пензионише?

Loading...

Пензионисање у 65. уз дипломатски пасош, службени аутомобил са возачем, канцеларију са саветником и секретар(иц)ом, обезбеђењем војске и полиције, по потреби, са становишта обичног човека изгледа као остварење и српског и америчког сна.

Према Закону о председнику, „бивши председник Републике“ је и „почасни назив“ који иде уз „право да присуствује државним свечаностима у складу са протоколом“.

Право на почасни назив „бивши председник Републике“ имају сви председници Србије од 9. децембра 1990. године, као и председници Савезне Републике Југославије и државне заједнице Србија и Црна Гора који су били из Републике Србије.

Борис Тадић — од Де Гола дo ивице цензуса

Кад погледа ко су „бивши председници републике“ који уживају права стечена уз „почасни назив“, обичан човек би се врло радо мењао са њима. Али Томислав Николић није обичан човек, већ дугогодишњи политичар на врхунцу каријере. И, вероватно, не би желео да доживи судбину Бориса Тадића, човека коме је он доделио почасни назив „бивши председник републике“.

Политичка каријера Бориса Тадића, од тренутка кад је стекао почасни назив, 20. маја 2012. године, више је личила на латиноамеричку сапуницу него на одлазак Де Гола или Черчила у заслужену мировину.

Од тренутка кад је поручио „видимо се у неком другом филму“, па се убрзо вратио у исти тај филм, Тадић је изгубио странку, коју је после пораза поцепао у најгорем могућем тренутку по ДС. Два пута је једва успео да прескочи цензус и то у бизарним коалицијама. Човек кога су волели и медији и камере и за кога је Џорџ Клуни, наводно, рекао да је лепши од њега, недавно је доживео да му се ниједан медиј не појави на конференцији за новинаре.

Уочи актуелних председничких избора, Тадић, до скоро апсолутни владар Србије, све и да се лично кандидује, не би завредио ни промил медијске пажње коју је некада уживао. Изгледа да се донедавни „српски Де Гол“ само пет година после силаска са власти претворио у малог опозиционог лидера на ивици коначне политичке провалије зване — цензус.

Тиховање Коштунице

Ако је Тадић, бар наизглед, још политички живахан, за осталу тројицу бивших председника — Војислава Коштуницу, Милана Милутиновића и Зорана Лилића може се рећи да су у дубокој политичкој пензији. Толико дубокој да су се посветили „тиховању“.

Војислав Коштуница, који је својевремено био популарнији и од Тита, повукао се из политике и јавног живота после дебакла на изборима кад Демократска странка Србије није успела да пребаци цензус.

У међувремену, ДСС се консолидовала, и под вођством Санде Рашковић Ивић поново стекла парламентарни статус, али је Коштуничина наследница врло брзо смењена и избачена из странке.

Неки су у смени Санде Рашковић Ивић препознали „Коштуничин рукопис“, али је чињеница да је последњи председник СРЈ одржао реч и потпуно се повукао из јавности.

Лилић и Милутиновић у Шешељевој сенци

На половини мандата Милана Милутиновића, Коштуница је победио Милошевића на изборима за председника СРЈ, а после промена 5. октобра 2000. тадашњи СПС-ов председник Србије је одиграо „конструктивну улогу“.

Негде на половини мандата, Милутиновић је био свестан да је фактички — завршио каријеру. По истеку мандата добровољно је отишао у Хаг, а Трибунал га је ослободио, после шест година суђења. По повратку из Хага врло ретко се појављивао у јавности.

Захваљујући неуспеху Зорана Лилића, који је од Војислава Шешеља био поражен у другом кругу председничких избора 1997. године, Милан Милутиновић је добио и искористио шансу да постане председник Србије, у поновљеном изборном циклусу.

Још у време кад је требало да наследи Слободана Милошевића на челу Србије, Лилић, који је наследио Добрицу Ћосића на функцији председника СРЈ важио је за „слабог кандидата“ кога су политички противници, много пре Бориса Тадића, поспрдно назвали „манекеном“, захваљујучи занимању којим се бавио у младости.

После пораза од Шешеља 1997. године, Зоран Лилић је играо још безначајнију улогу у политичком животу. Тренутно је члан СПС-а и председник Управног одбора „Путева Србије“.

После свега, кад се погледају политичке судбине бивших председника, јасно је зашто Томислав Николић нема намеру да се пензионише.

Извор: rs.sputniknews.com

Loading...
loading...
loading...