Издвајамо Свет

СКАНДАЛ КОЈИ ЈЕ ЗАМАЛО РАСТУРИО ЦИА: Ево шта се десило тајном агенту Роберту Левинсону који је нестао

Књига „Ишчезао: амерички шпијун који је нестао у Ирану“ даје одговоре на интригантна питања везана за аферу који је умало растурила ЦИА

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Роберт Левинсон, агент ФБИ у пензији, пре девет година је нестао на острву Киш, својеврсном Великом Кајману у Ирану, где често долазе трговци оружјем, фалсификатори, кријумчари и, наравно, шпијуни. Готово је сигурно да су га киднаповали ирански оперативци. Године ће проћи пре него што на видело доспе истина да је Левинсон радио за једну групу у ЦИА која се бавила анализом и није имала шта да тражи у вођењу шпијуна аматера.

Све ово – и много, много више о „случају Левинсон“ – пронашао је и склопио у целину истакнути репортер листа Њујорк тајмс Бари Мајер у својој књизи „Ишчезао: амерички шпијун који је нестао у Ирану“. Судећи по Мајеровом опису, уколико је икад постојао случај који би могао растурити ЦИА, па да се започне нешто ново, то би могла бити афера „Левинсон“.

Дуго је већ истина о Левинсоновом нестанку била једна од најбоље чуваних вашингтонских тајни. По званичној верзији, Левинсон, стручњак за организовани криминал који је радио као „слободњак“ након одласка у пензију из ФБИ 1998, био је ангажован због „приватног посла“ у време одласка на Киш. У томе је било тек мало истине: Левинсонов „приватни посао“ био је шпијунирање за ЦИА. Некадашњи федералац је за параван смислио чак сопствену причу: истражује случај фалсификованих цигарета у Ирану, у име фирме „Бритиш америкен тобако“ (БАТ), бившег клијента. Саставио је и писмо, своје лажно наименовање, на меморандуму БАТ.

Истина је била, међутим, да је Левинсон на Киш отишао у нади да ће за доушника придобити Дауда Салахудина, рођеног у Сједињеним Државама и бегунца који је пре више деценија убио једног иранског дисидента у езгилу, недалеко од Вашингтона ДЦ. Мали број репортера који се баве питањима националне безбедности коначно је сазнао да је Левинсон радио за аналитичаре ЦИА који су се отргли контроли и прекршили агенцијска правила користећи га као шпијуна, да су званичници агенције наводно лагали конгресне представнике о том случају, те да су неке особе биле отпуштене зато што су прекорачиле овлашћења. Премда непотпуна, била је то сјајна прича.

ЗАТАШКАВАЊЕ

Крајем 2013. године, међутим, пошто се није десио помак у „случају Левинсон“, а „мирисало“ је на заташкавање, агенција Асошијејтед прес и лист Вашингтон пост објавили су истиниту причу. Новинари Мет Апуцо и Адам Голдман написали су да је Ен Јаблонски, веома цењена виша аналитичарка ЦИА, Левинсону понудила да шаље извештаје групи (ЦИА) за незаконите финансијске трансакције. Група је пратила трговину оружјем на црном тржишту и прање новца. Шест месеци после Левинсоновог нестанка, врло високи званичник ЦИА изјавио је Сенатском комитету за обавештајне послове да „нису ништа знали о тој епизоди“, пише Мајер.

Али да ли је ико у ЦИА дао зелено светло за његову мисију у Ирану? „У децембру 2005, док је Боб убеђивао Ен у вези с пословима које би могао преузети кад му уговор с ЦИА буде одобрен“, пише Мајер, „упутио јој је дугачак допис о потенцијалу који би Дауд имао као информант.“ Међутим, интерна истрага ЦИА спроведена након његовог нестанка „није нашла ‘оружје које се дими’“, рекао је један истражитељ ЦИА Левинсоновој жени Кристини.

„Ако људи из агенције икад проговоре – или буду присиљени тако да учине – можда ћемо добити одговор на то питање“, каже Мајер. „Али… нема ничега у документима које сам прегледао што би указало да је ико у ЦИА Левинсону икад сугерисао… да се повуче.“

Левинсон је заправо обиграо земаљску куглу за Ен Јаблонски и „затрпао“ је десетинама извештаја, пише Мајер, а „теме су обухватале од криминала у Русији до кријумчарења наркотика, и илегалне трговине оружјем“. Била је одушевљена. Пренела му је имејл-поруку шефа њене јединице, Тима Сампсона. „Овај тип је вражји златни рудник.“ Али је такође знала да је вођење агената противно правилима агенције „зато што смо ми само ‘аналитички погон’“. Чак је послала и имејл Левинсону, упозоравајући га да њихови финансијски аранжмани остану „само међу нама, девојкама“ и да своје обавештајне извештаје Федексом шаље на њену кућну адресу, а не на канцеларију.

Ипак, сметало јој је што мора да избегава „да разљути људе који би требало да прикупљају ову врсту материјала за нас, али су презаузети скакањем кроз бирократске обруче и правдањем“, писала је Левинсону. „Људи“ на које је Ен Јаблонски мислила били су они у Директорату за операције ЦИА, одговорни за регрутовање и вођење иностраних шпијуна. С њене тачке гледишта, нису прибављали ништа корисно о тајновитој мрежи нуклеарних снабдевача и перача новца у Ирану.

ЦРНА РУПА

Аналитичаре је дуго секирало хвалисање и милостивост које су шпијунски кругови показивали према њима. Али с успоном Ал Каиде деведесетих, жене-аналитичари у области тероризма нарочито су испољиле дар за „повезивање тачкица“. После напада 9. септембра 2001. преузеле су водећу улогу у трагању за Осамом бин Ладеном. Шеф огранка који је надгледао Групу за нелегалне финансијске трансакције, пише Мајер, сазвао је састанак и „изјавио да ће они под његовим будним оком ‘уништити’ своје ривале у тајном делу агенције“.

Годинама су анонимни извори ЦИА говорили – а представници ЦИА негирали – да Иран представља црну рупу. Тако су 2006, кад је Левинсона ангажовала Ен Јаблонски, руководиоци ЦИА били скоро хистерични због празнина у обавештајним подацима у вези с иранским нуклеарним плановима и операцијама у Ираку, окупираном од Сједињених Држава. Левинсон је био њихов човек – или барем један од њих.

Враћајући се са састанка у седишту ЦИА одржаном јуна те године, некадашњи агент ФБИ живахно је ходао, сећа се његова дугогодишња пријатељица Ајра Силверман, новинарка која је у пензију отишла с ТВ мреже НБЦ након славне каријере. Док су седели за ручком, Левинсон је причао о свом састанку у Ленглију. „Иран“, рекао је, „представља специјалитет дана.“

Силверманова је 2002. године била у Техерану и интервјуисала одбеглог убицу Салахудина, и остали су у контакту. Показивао је знаке незадовољства иранским режимом. Можда је био спреман да се нагоди са Сједињеним Државама. Левинсон се надао да је тако. Свакако је био одлучан да то истражи.

ПИШЕ Џеф Стајн

Извор:неwсwеек.рс