О рату је знао из прве руке, био је учесник, носилац партизанске споменице, илегалац из Загреба и историчар. Али противници су против њега почели да кују страшне завере. Туђман је посредовањем Ивана Гошњака тада послао Титу своју енциклопедијску јединицу. Тражио је од њега директну арбитражу – и заштиту. Из Београда је добио одговор.
“Немам никаквих примедби. Тито“.
Средином шездесетих на Спомен подручју Јасеновац требало је да буде постављена спомен-плоча на којој је требало да буде уклесано да је у логору побијено 600 хиљада Срба, а како тврди Еxпресс то је неколико пута више него што је установљено утврђивањем идентитета жртава. Међутим, Туђман је био против тога јер је у томе препознао тенденцију доказивања колективне кривице Хрвата па је крајем 1965. написао резиме рада, у којему је објаснио зашто истицање таквог броја сматра погрешним и штетним.
Мирослав Туђман оптужницу је однео Мирославу Крлежи, који је прочитао и рекао: “То је дим“.
Након тога Крлежа се обратио Јосипу Брозу Титу. После те интервенције Тито је изрекао најпознатију реченицу: “Туђману не паковати“. То је значило да Удба не сме подметати доказе и да суд не сме бити преоштар.
Тито је наиме увек пажљиво балансирао сложене односе у федерацији, па би, према односу снага и сопственим проценама што му је корисније, стезао или либерализовао режим, подстицао социјалну компоненту у политици, или, понекад, националну. Јосип Броз лично се увек декларисао као Хрват, што је Туђману било јако важно.
Милован Ђилас сведочи о Титовој сујети јер је до краја живота био огорчен пошто на такмичењу аустроугарске војске у мачевању није добио златну медаљу.
Тито је ипак, како тврди Ђилас, веровао да ће се југословенски народи с временом стопити у једну нацију и ту се оштро разликовао од свог генерала – који му се читавог живота до те мере дивио да је Душан Билаџић Туђманов однос према Титу описао као заљубљеност.
– Туђману су дошли људи. Он је сам казао како без Тита не би било Југославије, па ни Хрватске. Некима то звучи врло тужно. Туђман је био заљубљен у Тита – рекао је Биланџић у једној телевизијској емисији.
Туђман је према Титу осећао не само захвалност што га је спасио тешке затворске казне него и зато што је очувао државотворност хрватског народа, зато што га је сматрао свесним Хрватом, и зато што се неизмерно дивио његовим политичким талентима.
О свему је томе Фрањо Туђман отворено проговорио у интервјуу листу Полет, под насловом “Хрватска повијест је моја историја”. Ставови које је тада изрекао Туђман, данас делују шокантно. Туђман је у том интервјуу дао најцеловитији став у односу према Јосипу Брозу.
Тито је несумњиво велика историјска личност хрватскога и југословенског тла. То што се нашао на челу КПЈ у преломном периоду попут Другог светског рата, није случајно.
Нашао се на челу КПЈ као хрватски комуниста и као такав схватао је да комунистички покрет у Југославији може успети само решавајући национално питање, што опет представља традицију хрватског марксистичког покрета из двадесетих година. Такву је идеју могао преносити само припадник марксистичког покрета из хрватских редова, и припадник несрпског народа.
То што је дошао из редова потлаченог народа у бившој Југославији – велика је ствар. Али тај је хрватски народ имао очувану свест о својом идентитету. Тежња хрватског народа да има и више права него у Хабсбуршкој монархији, и хрватском комунистичком покрету, наметнула је идеју о ономе што треба остварити.
Таква тежња помогла је и националним покретима несрпских народа у старој Југославији, па тако и Другом светском рату, када је припомогла идеји о обликовању федералне Југославије … ”
“Тито је”, наставио је Туђман, “дакле осећао проблем народа Југославије. Несумњиво је био комуниста, и лењинистима, и стаљиниста. Али … битна разлика између њега и Стаљина јесте у два момента: Тито никада није постао предводником великосрпске политике, а Стаљнин је постао, иако није био Рус него Грузијац – припадник малога неруског народа, проводником великоруско политике, и у тој мери да је то приметио чак и Лењин.
У својм почецима, Стаљин је заступао марксистичка гледишта, али нашавши се на челу СКП постао је проводником великоруско политике. С друге стране Тито није постао проводником великосрпске политике, остао је хрватски комунист, иако је био интернационалиста. Не могу му се приписати никаква ускохрватска гледишта …
Он је осећао национални проблем у Југославији, проблем идентитета српског, хрватског, словеначког … народа. Друга велика разлика између Тита, као и између осталих комунистичких првака у социјалистичким земљама, јесте у томе што је он био политичар великог формата, па и државник великог формата – није случајно он изиграо и Стаљина и Черчила – и што се није у својој владавини толико ослањао на терор колико они други.
Кад то кажем, онда не поричем да је КПЈ употребила револуционарни терор у смислу осигурања своје победе за време рата и непосредно после рата.”
Тито је био до детаља упућен у тортуре на Голом отоку, па ипак, Туђману то није пресудно, јер у Титу види углавном великог политичара: “Имао је”, наставља даље, “храбрости, одважности и државничке далековидости да се супротстави Стаљину у доба кад је пред Стаљином клечала цела Источна Европа и кад су и Исток и Запад очекивали, и били би захвални, да ц́е више слушати Стаљина …
Крлежу, штавише, сматра људима који су му спасили живот. Титов утицај, заштита од Удбе, по Туђману је била пресудна … “Иако су и други интервенисали за мене” рећи ће Туђман у истом интервјуу, “вероватно је Крлежин утицај на Тита био пресудан, и вероватно ми је то што нисам био осуђен за шпијунажу, спасило живот.
Туђман о Титу говори још у следећим формулацијама: “он је у комунистички покрет унео нешто ново”; “Титоизам је значио решавање националног питања у оквиру социјалистичке револуције, задржавање државности и социјалистичке земље …”
Надаље, “Тито је био велики политичар и у оквиру комунистичког покрета, један од оних који је марксистичку доктрину знао употребити на стваралачки начин у југословенским приликама …”
“У оквирима свог времена Тито је био велик политичар … одговор на изазове свог времена, а данас, после његове смрти, многи показују да нису чак ни на његовој нивоу …”