Пише: Жељко Цвијановић
Кад мисле о Трампу, код Срба се ради само о једном: о обнови српске државности и суверениитета. И против свега тога
1.
Ако у Америци избије грађански рат – нудим опкладу – прва интернационална бригада добровољаца биће из Србије. Наши интернационалци такви су, како се каже, по дифолту: бодрије се туку за туђи него за свој народ. У Србији, по навици, ратују само ако се задене какав грађански рат. Више воле да убију домаћег издајника него леба да се надају; а леба ће најести радије него да потегну на страног окупатора.
Али нека се Амери не плаше српских камарада: пре него што ногом стану на Источну обалу, добровољци против Трампове тираније поубијаће се међу собом. Зашто? Зато што је Трамп, миц по миц, постао унутрашње српско политичко питање. А с тим шале нема.
2.
Да није тако, зар би се у четвртак водитељка политичке дебате на јавном сервису са онолико злурадости обрушила на Србе који, ето, навијају за Трампа. Пошто се већина у студију сложила да нам Трамп неће припојити Српску и вратити Косово (а ко је рекао да хоће?), наша звезда, маниром шефице марксистичког курса при Афежеу, завапила је над простим душама оних који јој дају плату: „Џабе, Срби обожавају Трампа!“ Можда она има више зуба у глави од те српске „шаке јада“ – како је Хилари Клинтон звала Трампове бираче – али овде делује да зуби и мудрост не живе у истој глави. Посебно не бих рекао да она своју земљу воли више и одговорније од њих.
Али хајде пре тога да видимо како нам је то Трамп склизнуо у унутрашње проблеме. Присетимо се еволуције тог питања последњих месеци. Напре су овдашњи Хиларини навијачи са хималајских висина тумачили „шаки јада“ да је глупо и помислити како би Трамп могао да победи. Кад је победио, ови исти са ништа мањих висина толковали су слепцима како је америчка политика један велики брод и како Трамп неће моћи да промени ни његову путању ни брзину. Кад је овај заорао по Америци дубље него што је ико очекивао, наших хималајца, који су двапут испали потпуне будале, ето и трећи пут: „Па шта, неће нам вратити Косово!“
3.
Наравно да неће, а и не треба. Косово ћемо вратити сами. За почетак, било би добро да разумемо шта се последњих дана догађа у Украјини. Мучени Порошенко вероватно је последњи који је помислио да ће имати неке користи од тога што су Укри поново ударили на Донбас. Зашто је онда ударио? Зато што пажњу данашње Америке на полураспаднуту Украјину може да држи само тако што ће тамо имати рат, који ће појачати притисак на Трампа да Америка нешто мора да предузме.
Порошенка су, наравно, саветовали његови стари амерички пријатељи, којима је остао лојалан како се само може бити према људима који су те увалили у невољу. Отварање фронтова у кризним подручјима, наравно, требало би Трампа да натера да трчи за догађајима, уместо да их креира, како би он већ хтео, заједно са Русима.
Зашто би Тачи имао другачији задатак? Видљиво је то посебно после посете Јенса Столтенберга Приштини, који му је дао зелено светло, рекавши да приштински специјалци могу на север. Уз јасну претњу Србима да нико не сме са војском да уђе на Косово ако му НАТО не дозволи.
Са друге стране, Србија је недавно саопштила са савета за националну безбедност, први пут за 17 година, да неће дозволити физички атак на Србе на Косову. Пазите, овде се не ради о нашем веровању у обећања Београда, већ о нечем много тврђем: ако Срби буду нападнути, а Београд не интервенише војно или полицијски, нема више Београда.
Управо то је сценарио који највише прижељкују наши антитрамписти, увек спремни да у цркви сведоче о својој непоколебљивој љубави за Србију. Дакле, ако Тачи удари, а Вучић пошаље полицију, имаће посла са НАТО. И сви на Западу ће рећи како се у Србији опет појавио Милошевић.
Тад ће и сам Трамп морати да се бави Косовом, а то, у тим околностима, сигурно неће бити тако што ће стати на српску страну. Опет, ако Тачи крене, а Вучић настави да прича у миру, имаће нерешив проблем са свима на овом свету који нису НАТО.
Има ли бољег плана да Вучић буде срушен? Можда, али председнички избори то нису, барем не без мале Тачијеве помоћи.
4.
Хоће ли Тачи да удари жестоко или само да сервира низ провокација, у којима ће пасти и понека глава, не зависи од тога шта ће од његових захтева прихватити Тома и Вучић у Бриселу. Рекао бих да више зависи од тога како ће Вучић поставити ствари на председничким и евентуално парламентарним изборима и хоће ли се показати као играч глобалистичких елита, којима је, таман кад су помислили да га држе за реп, поново почео да измиче. Има ту, наравно, још неколико определјујућих питања, а два међу њима су свакако Трамп и Путин.
Уколико се отвори сукоб Србије са Приштином, макар онај најнижег интензитета, посебно ако се догоди пре првог сусрета Путина и Трампа, велике су шансе да у односу Америке према Балкану победи инерција. Шта то значи? Значи да се Србијом поново неће бавити вашингтонски политичари, већ обавештајци, креатори псиопова и, наравно, мотиватори домаће пете колоне.
Вреди подсетити, Србијом се амерички политичари не баве још од друге Клинтонове администрације. Постојала је мала шанса да се ствари промене доласком Буша млађег, али није искориштена, што због нас што због 11. септембра, тако да је победила инерција. Сада се шанса за наметање Србије као политичког саговорника поново отвара, посебно уколико Трамп заиста отвори фронт према исламистичком тероризму, а све делује да ће га отворити.
И то је највећа ноћна мора регионалних и домаћих антитрамписта, отуд сва ова галама на Тому и Вучића, отуд овдашњи олош-медији против Трампа воде једнако жестоку кампању као амерички и европски, отуд овај поклич да Србија не сме да се дигне, јер, ако се не дигне сад, биће закуцана за земљу још стотину година.
5.
Баш зато оне изборне ноћи у Краун плази своју трагикомичну победу гласајући за Хилари није однела тек групица елитних бескичмењака. Још горе: међу домаћим антитрампистима најгласнији су свој интерес везали за америчку моћ на Балкану, заговарајући да би Вашингтон морао да оконча „недовршени посао“ по имену Србија.
Будући да је јасно како би се тај посао завршио да је победила Хилари, наши антитрамписти заправо су ништа друго до љубитељи „ограниченог суверенитета“ Србије, са свим што уз то иде, од предаје Косова и Српске до сваког расположивог државног и националног ресурса.
Џаба што Кајл Скот тихује, јер му очито не стижу нове инструкције из Вашингтона, а све старе је извртео, тек наши антитрамписти знају шта да раде. Наравно да знају кад играју на искуство: сваку шансу Србије да се дигне и пружи отпор, није им први пут, ваља сећи у корену.
Успут не презају ни од чега: ни да тврде како је Трампов генерал Метис дао бесу Тачију да ће имати војску ни да је Трампова администрација потврдила санкције Додику. (А сад што министра финансија, коме су санкције у опису посла, Трамп још није поставио, све су то само нијансе на којима, је ли, инсистирају српски националисти.)
6.
Кад мисле о Трампу, код Срба се данас ради само о једном: искористити отворени простор да се обнове српска државност и суверенитет или сваку такву намеру сасећи у корену. Кад мисле о председничким и другим изборима, код Срба се ради исто о томе. Кад се радују што су Тома и Вучић заглавили преговоре са Тачијем, или кад врте главом као свет који види кроз три зида и толкују како су се они све то с Тачијем договорили – и тада мисле о томе.
И кад напредњаци мозгају ко ће им бити председнички кандидат, и тад је реч о обнови државности и њеном спречавању. Кад Вучић пошаље жандарме на Косово, па једни кажу како то има везе само са изборима, и тада једино има везе са државности. И када Албанци запуцају – а запуцаће – опет ће бити оних који су крајем 90-тих говорили: тако им и треба кад су гласали за Слобу! Наравно, говорећи о државности.
Пре него што је Србија, први пут после сто година, дошла у прилику да учини нешто за себе, било је тешко поверовати колико ће нас бити против тога; колико нас се одвикло од сваке помисли на Србију; колико нас је спремно да се тим покушајима насмеје и наруга. Срећом, па имамо и трамписте.
Извор: Стандард.рс
