Годинама су поједини политичари, партије и медији, неосновано тврдили да је тадашњи лидер ДС Зоран Ђинђић позивао на наставак бомбардовања Југославије. Истина је да је говорио да је војна интервенција на Косову је довела до нових проблема и да се међународна заједница никада није бавила коренима кризе у Југославији, већ само управљањем кризом
Својевремено су поједини политичари, политичке партије и медији оптужили тадашњег председника Демократске странке и потоњег премијера Србије Зорана Ђинђића да је током НАТО агресије на Савезну републику Југославију тражио бомбардовање Србије све до одласка тадашњег председника СРЈ Слободана Милошевића са власти. Наиме, они су за ту тврдњу нашли утемељење у интервјуу, који је он, заједно са тадашњим црногорским председником Милом Ђукановићем дао Њујорк Тајмсу 8. маја 1999. године. Међутим, у поментом тексту не постоји ниједна директна нити индиректна реченица којом Ђинђић позива на наставак бомбардовања Југославије.
У интервју, Ђинђић каже да је војна интервенција на Косову је довела до нових проблема и да је непосредна брига завршавање рата и обезбеђивање повратка избеглица.
Напоменуо је да се демократија може успоставити у нашој земљи само са комплетном политичком транзицијом у Србији и остатку Југославије.
– То зависи од слободних и фер избора – казао је један од вођа тадашње опозиције.
Такође, скренуо је пажњу на последице НАТО бомбардовања.
– Демократској опозицији ће бити тешко да функционише после НАТО кампање, јер ће нас људи вероватно видети као као део те Европе – део тог Запада – која нас бомбардује, уништава нам мостове, путеве и фабрике и убија цивиле – рекао је Ђинђић и напоменуо да се међународна заједница никада није бавила коренима кризе у Југославији, већ само управљањем кризом.
Поменути интервју Зорана Ђинђића који је заједно са Милом Ђукановићем дао америчким новинама преносимо у целости:
– Упркос тренутном сукобу, остајемо посвећени интеграцији Југославије у Европу, и на крају у Европску унију. Пут у Европу је једини пут који ће помоћи нашој земљи да реши своје велике проблеме и изгради трајни мир и стабилност у целом региону. Тешко је замислити да се било каква економска или политичка обнова може десити у Југославији без недвосмислене и дугорочне међународне подршке.
Само демократска и стабилна Југославија може осигурати стабилност на Балкану. Желимо да нагласимо да су демократске политичке снаге у Југославији посвећене том циљу. Непосредна брига је завршавање рата, обезбеђивање повратка избеглица и спровођење политичког решења које ће укључити да се на Косову распореде међународне трупе.
Међутим да би се успоставио трајни мир, спољни свет мора да учини више од самог решавања косовске кризе. Војна интервенција на Косову је довела до нових проблема, није важно да ли је то било урађено планирано или не. Уз интервенцију, Запад је преузео део одговорности за проналажење решења за ове проблеме.
Истовремено, биће потребни интензивни напори Југословена да поврате поверење спољашњег света и опораве морални статус који је изгубљен због Косова.
Чак и пре краја рата, међународна заједница треба да јасно и недвосмислено заузме став да демократска и економска обнова у Југославији представља званични и обавезујући став. Таква изјава би дала наду грађанима наше земље и подстакла трансформацију на политичкој сцени.
Политички циклус који је у последњих 10 година одвео нашу земљу у ову трагедију мора бити прекинут. Уколико се рат заврши са потписом мировног споразума, а истовремено на власти остане исто вођство, са Слободаном Милошевићем на челу, трагедија и насиље ће се наставити.
Стабилност Југославије је од кључног значаја због њене величине и географског положаја на Балкану и њене улоге које је одлучујућа по стабилности или нестабилности суседне Босне и Херцеговине, Македоније и Албаније. До данас, међутим, међународна стратегија на Југославију своди управљање кризама, док игнорише корене те кризе.
Демократија се може успоставити у нашој земљи само са комплетном политичком транзицијом у Србији и остатку Југославије. То зависи од слободних и фер избора, јачања демократске опозиције Србије, блиске сарадње са демократском Владом Црне Горе, и потпуне изолације од недемократских снага, као и успостављањем спољашњег тела које треба да помогне и прати политичку промену.
Угледни европски политичари са претходним искуством на Балкану, попут бившег премијера Шпаније Фелипе Гонзалеса, бившег канцелара Аустрије Франц Враницки и Ханса Кошника, искусног немачког социјалдемократе, могла би радити у таквој комисији под покровитељством организације за европску безбедност и сарадњу.
Убрзана економска обнова на Балкану ће бити могућа само са неком варијантом Маршаловог плана. Обећање помоћи из иностранства помогло би циљу успостављања демократије у Југославији имало би утицај на дуготрајни нагомилани бес. Демократској опозицији ће бити тешко да функционише после НАТО кампање, јер ће нас људи вероватно видети као као део те Европе – део тог Запада – која нас бомбардује, уништава нам мостове, путеве и фабрике и убија цивиле. Доћиће до протеста људи у Србији и у Црној Гори.
Међутим, има наде за демократске снаге. Политика господина Милошевића се суочава са уништењем, што би се створило трачак наде за изградњу нечег новог на тим рушевинама. Уколико ишта добро може да се издвоји од зла које је сада међу нама, то је шанса – уз помоћ међународне заједнице – за нови почетак за Југославију.
Оригинални текст на енглеском језику објављен у “Неw Yорк Тимес”-у, можете прочитати овде.
Извор: Телеграф.рс
