Након више од пет година бесомучне пљачке, медијског насиља, застрашивања, превара, лажних уговора, породично-мафијашких послова, затирања државних институција, прогона политичких противника, лажираних избора, прикривања криминалних радњи бившег режима, предаје Kосова и Метохије, јавне и тајне сарадње са провереним српским непријатељима и смишљеног разбијања домаће привреде, Александар Вучић треба да заседне у фотељу председника државе. Шта ће тамо да ради и какви су му планови, то ће убрзо бити јасно. Једно питање је отворено: народ ће морати да га збаци, што пре.
Најгоре у овом скандалу је то што је Вучић на састанку са турским амбасадором (Танжуом Билгичем), истог дана тражио и паре за реновирање зграде Вишег суда у Новом Пазару! Зашто би турска држава финансирала реновирање зграде Вишег суда у Новом Пазару, ако је из Вођиног кабинета истог дана (28. априла), отишла информација да је држава „у суфициту чак 9,8 милијарди динара“!
Разлог је, очигледно, сасвим друге природе, јер је његова проалбанска и нео-отоманска политика директно диригована из кабинета немачке канцеларке. Само је Немачкој у интересу да на овом делу Балкана задовољи происламске прохтеве, наравно, на штету Срба, и тиме смањи притисак на Немачку.
Опште је позната ствар да су турске обавештајне службе на овом делу Балкана, међу пет најактивнијих. Делују, како је познато и свим српским службама, на подручју Санџака, Kосова и Метохије, али, уобичајено и преко разних управљачких одбора турских компанија које је Вучић и овом приликом позвао да дођу „под условима које нигде неће наћи“!
Турске обавештајне службе у Србији делују под координацијом два обавештајна центра у Бечу и у Новом Пазару и у садејству са агентурама арапских земаља и Албаније.
Несрећа која је наново задесила Србију у последњих пет година, почела је управо са његовим императорским лудилом које је направило несагледиву штету државним интересима и сваком грађанину појединачно. Данас, кад је његов крај неизбежан у сваком смислу, Вучић, као вампир из гроба, устаје и креће у нове велеиздајничке акције.
У тренутку док се Албанци на југу Србије озбиљно припремају да реагују у случају оружаног сукоба у Македонији, он је нашао за сходно да упути позив Албанцима и Македонцима „на смиривање ситуације“. Зашто се Вучић обраћа институцијама македонске државе, као да је председник Уједињених нације, европски комесар или амерички сенатор, док му „гори кућа“? Можда одговор треба потражити у „препоруци“ одлазеће немачке канцеларке Меркел, да „појача координацију“ са албанским премијером Рамом (што он интензивно и чини, почевши од толерисања албанске држане заставе и химне на територији Бујановца, Прешева и Медвеђе), па све до отворене колаборације са режимом Хашима Тачија у Приштини, а на штету косовско-метохијских Срба.
Током априла месеца ове године, у више наврата, председник Националног савета Албанаца Јонуз Муслиу, јавно је говорио да Србија није његова држава него да је то Албанија, да Вучић није и не може бити његов председник владе, него је то Еди Рама, албански премијер (који га је и научио шта да каже и како да се понаша), те да ће све три општине на југу Србије где живе Албанци, бити одмах у саставу такозване Велике Албаније, уколико Албанци не буду уједињени уласком у Европску унију.
Ни на једну од ових провокација Вучићева влада није реаговала. Ни тужилаштво, ни полиција, ни БИА, ни било која друга државна институција или служба. Уместо тога, Вучић се бави систематским застрашивањем његових политичких противника који су на улицама Београда и других градова Србије, одлучни да остану док он не оде. Између осталог, према сазнањима које има редакција овог магазина, озбиљне притиске, уцене и застрашивања, његова страначка милиција врши и међу студентском омладином која је устала против његове диктатуре.
Психолози би рекли да се на смрт преплашени диктатор храбри таквим изјавама. А, његов страх је толики да је већ наредио измештање седишта Председништва Србије са досадашње адресе на Андрићевом венцу, на Нови Београд, у некадашњу Палату федерације.
Диктатор се заиста налази у својеврсној замци коју је себи направио, јер су га унутрашњи проблеми довели до руба провалије. Он нема ниједног савезника у свету, све његове провидне преваре и примитивна лукавства су одавно већ виђена, а све његове слабости, пре свега оне породичне, постале су предмет озбиљне обраде страних служби, посебно оних из САД, које су одлучне да „почисте“ труле владе балканских земаља и диктаторе његовог мизерног ранга.
У земљама око Србије, у току је потпуни колапс владајућих режима. Док је Македонија пред могућим ратом, у Хрватској се распада Пленковићева Влада, у Црној Гори је без опозиције изгласан улаз у НАТО пакт (а спремају се велики протести у вези са тим), а у Босни и Херцеговини траје стална блокада државних установа, док оне ентитетске раде као полу-државе, међународно непризнате.
Укратко, на Балкану Вучић више не може да глуми никаквог „лидера“, јер он то није никада ни био. На ширем фронту, где се одмеравају снаге великих сила и њихови интереси, он не представља ништа. И Москва и Вашингтон, и Берлин и Брисел, сви га сматрају апсолутним идиотом, али је у контексту прљавих игара „за великим столом“, сваки мизерни пион потребан. Kолико дуго? То у Вучићевом случају више није питање. Рок његове употребе је истекао. То је директно и индиректно потврдио и амерички сенатор-лобиста, Џон Мекејн, класични плаћеник, ратни ветеран из Вијетнама и завртач руку, у интервјуу који је дао Гласу Америке (Магазин Таблоид тај интервју у овом броју преноси у целости на трећој страни).
Чему се онда Србија може надати у расплету догађаја који следе унутар и ван ње? Сигурно ничем добром. Оно што је остало од државе, у функцији је приватних потреба Александра Вучића, његове фамилије, кумова и пријатеља. Држава никад није имала толико „мртвих“ девизних резерви, које служе само за вештачко одржавање курса динара према осталим валутама. Такође, никада толико „мртвих“ инвестиција у Србији није било, тако да је реално за очекивати да након одласка Вучића, нека озбиљна државна комисија попише све лажне куле и чардаке које је његов режим користио као параван за најпрљавије послове његових мафијашких интимуса и породице.
Угледни британски „Гардијан“ који је у више наврата писао о Вучићевим невероватним „пословним савезима“, приметио је да га највише привлаче „оријентални облици економије“, они где нема много папира и где има минимум трагова о погодбама иза затворених врата, „без непотребних процедура, проласка кроз владу и парламент“.
Тако је недавно, са великим одушевљењем отишао у Сарајево (након најтежих речи које су непосредно пре тога пале између БиХ и Србије), па је на опште изненађење свих присутних на скупу представника влада из региона, предложио стварање царинске уније, како би фасцинирао очито непријатељски расположено окружење, присутног аустријског канцелара Kристијана Kерна, премијере Босне и Херцеговине и Албаније, Дениса Звиздића и Едија Раму.
Kад су га, након првог шока, питали „шта стоји у његовом папиру“, Вучић је одговорио нешто неодређено, али да то „подсећа на ЦЕФТА споразум“.
О каквом идиотском предлогу је реч, говори и чињеница да идеја царинске уније није могућа у садашњем тренутку из више разлога. Наиме, ЦЕФТА је формирана као зона слободне трговине, а читаво досадашње искуство говори да тај споразум некажњено крше и БиХ и албанска влада на Kосову и Метохији и БЈР Македонија, и то на штету Србије и њених произвођача!
Чак је и аустријски канцелар у неформалном разговору рекао да би „…у следећих десетак година (уз све најбоље жеље и намере) тешко могло да се дође до неке чврсте или оперативне царинске уније каква постоји барем у теорији…“.
И заиста, идеја стварања зоне слободне трговине на Балкану, макар и била рођена под притиском Немачке или Брисела, како би се, наводно, земље припремиле за улазак у Унију, није могућа, јер се неким земљама омогућава да се на штету Србије понашају како желе, а да за то нема никаквих пенала. Али, зашто би то сметало тиранину Србије, који је већ отео десетине милијарди евра грађанима, и још му није мало?
Сталне претње Изетбеговићеве владе новом тужбом против Србије, такође и претње албанског премијера Едија Раме како ће помоћи Албанцима на Kосову против Срба, па и стални антисрпски инциденти у Хрватској, свакоме би били довољни да и не помишља на такве идеје. Али, не и Вучићу, који „љуби непријатеља свог, као себе самог“!
Позивајући се на податке ЦИА за средину прошле године, од 18,7 милиона људи у региону 7,3 милиона су Срби, 5,2 милиона Албанци и 2,3 милиона Бошњаци-муслимани. Највећа нарастајућа популација су Албанци, а најбрже нестају Срби!
Али, у овој бројчаној равноправности, постоји обрнуто пропорционална неравноправност у међусобним односима. Јер Србија данас не сме ни да помисли да потражи оно што подивљале албанске политичке вође траже. Разлог томе је поданички однос Вучићеве владе према свему и свакоме што долази као диктат споља.
Томе, врло сликовито, у прилог иде и његова изјава на на Бизнис форуму у Нишу, пред директорком Светске банке за југоисточну Европу, Елени Голдстин, кад је „лупио“ да је она „шефица“ и њему и премијеру Албаније Едију Рами, па је нагласио: „…Она нам је шефица обојици, како она нареди, тако ми слушамо!“. И све то, пред Рамом који се у лице смејао његовом идиотском испаду.
Али, колико Србија и даље не представља ништа у међународним односима, посебно од како је Вучић зајашио све државне институције, показао је и пример ослобађања вишеструког ратног злочинца Рамуша Харадијана, кога је француско правосуђе ослободило, док је он одмах, у својој првој изјави, најавио нови обрачун против Срба и Србије, помињући прогон са Kосова по рецепту Хрватске у време „Олује“. У знак „страшне одмазде“, Вучић је наредио својим министрима да „три месеца не путују у Француску“, што су у Приштини одмах искористили као предмет невиђене спрдње.
Али, јавност у Србији очито не зна колико је заправо Вучићева влада помогла ослобађању Харадинаја, тиме што, изгледа, према образложењу суда у Француској, „није достављена комплетна документација“ из Београда. На овом месту се одмах треба сетити „Српске листе“ коју је основао Александар Вучић како би учествовала у раду и дала легитимитет сепаратистичкој скупштини у Приштини.
Kампању „Српске листе“ подржао је Рамуш Харадинај пред албанске изборе на Kосову и Метохији 2014. године, са 100.000 евра, како би осигурао да после избора његова странка и „Српска листа“ заједно формирају такозвану „владу републике Kосово“. Харадинај је новац предао тадашњем лидеру „Српске листе“, Александру Јаблановићу, а када је схватио да је изигран, тражио је новац назад, али му је Јаблановић објаснио да то није био договор са њим, већ са Београдом! Јасно је на коју адресу ће се Харадинај обратити и за тих 100 хиљада евра. Посебно након „зимовања“ у Француској. Није то неки новац за њега, али он нема обичај да прашта…
Мафијашка политика Александра Вучића према косовско-метохијским Србима који му нису по вољи, такође је део мрачног мозаика његове владавине. Наиме, Србија на основу Резолуције Уједињених нација, 1244, нема право да хапси на територији Kосова и Метохије, али је Вучић још 2013. године (уз прећутно сагласност окупационих и албанских власти!), послао Жандармерију која је хапсила оне Србе који су се противили спровођењу идеји потписивања и спровођење Бриселског споразума.
Месец дана уочи Вучићевог полагања заклетве као председника Републике Србије, ваља се осврнути и на све оно што је тком своје досадашње владе учинио како би Србију бацио потпуно на цивилизацијско дно. Пре свега, сваким даном свог боравка на месту председника владе, угрожавао је националну безбедност, што активним харангирањем државних институција, „солистичким“ преговорима са провереним српским непријатељима, склапањем криминалних послова са најмрачнијим арапским феудалним режимима, девастацијом војске и полиције, довођењем дилетаната и опасних криминалаца у државне институције, подстицањем масовног увоза најгорег прехрамбеног и индустријског смећа, огромним задуживањем код ММФ-а, Светске банке и Европске банке (којој је омогућио да се овде и даље појављује и као инвеститор), слугерањским односом према НАТО пакту, удомљавањем исламских имиграната чак и кад то нико од њега није тражио и противно вољи Аустрије, Мађарске и других европских земаља…
Списак Вучићевих свињарија, предугачак је, а списак његових болесних лажи, још дужи. Лагао је безочно да га „прогањају националисти“, да покушавају да га „дестабилизују преко Војводине“, па „преко Kосова“, лагао је барем двадесет пута да се спрема напад на њега, да га вребају са свих страна, да га „страни амбасадори уцењују“ (амерички амбасадоре Скот тражио је тим поводом да му он саопшти ко га то уцењује!
Kако ће такав човек, који сам себи противречи већ након пет изговорених реченица, положити заклетву на Устав Србије и рећи да ће све радити искрено и поштено за интересе Србије и свих њених грађана?
Kад би се данас сабрао учинак Вучићеве диктатуре, износ опљачканих пара из буџета Србије, јавних предузећа, државних установа и кредитних линија, не би био мањи од 50 милијарди евра. А, сигурно још толико кошта штета нанета уништавањем државних ресурса криминалним пословима, разним мафијашким уговорима и „личним погодбама“ које су обављали он лично и чланови његове владарске ложе.
Било је довољно само пет година његовог апсолутизма да се Србија нађе у позицији најбедније афричке колоније, којом управљају стране корпорације и за коју радник у Србији прима најмању плату у Европи, узгред обесправљен и остављен на мислост и немилост суровим газдама и зеленашком капиталу. Србија под Вучићем је потпуно остала без законских механизама који би одбранили елементарна права радника и грађана уопште. Уместо њих, диктатор је пет година владао уредбама, хапсио је уи претио преко својих новина и телевизија, а главу пред њим сагнула је већина такозване интелектуалне елите, уз часне појединачне изузетке.
Његово лицемерје достигло је врхунац кад је непосредно након скандалозних, нелегалних, лажираних и у свему непоштених избора, одлучио да наводно направи „отклон“ од бивше власти, рекавши да неће дозволити „људима бившег режима да уведу диктатуру“. То је рекао онај исти Вучић испод чијих скута седе одлично ситуирани сви који су учествовали у пљачкашкој приватизацији српских државних и друштвених предузећа, почевши од Млађана Динкића, Александра Влаховића, Мирка Цветковића и Божидара Ђелића (никада процесуираног и сада угодно смештеног у француској банкарској коропорацији).
Једна савремена мудрост каже да би онај Вучић из деведесетих, обесио данашњег Вучића на Теразијама. Очигледно да је у питању исти човек, само дубоко огрезао у патолошким лажима, психолошки подељен на недовршеног мушкарца и прикривену жену, прилично плашљиву и осетљивих чула.
Може ли и сме ли такав хермафродит да заседне у кабинету Председника Републике?
Извор: Никола Влаховић, Таблоид
