Хитлер лично му је наложио да се здање на Косанћићевом венцу уништи 6. априла 1941.
Бомбардовали смо Народну библиотеку Србије јер је она чувала вишевековни културни код српског народа, рекао је генерал Александар Лер, коме је лично Хитлер наложио да се здање на Косанћићевом венцу уништи 6. априла 1941.
Дејан Ристић, управник Народне Библиотеке Србије, објавио је ове недеље монографију своје институције под називом “Кућа несагоривих речи”. Ова студија, писана тако да у њој могу да уживају и обични заљубљеници у националну историју, посвећена је повести Библиотеке током првог века њеног постојања – од оснивања 1838. године до потпуног уништења у бомбардовању 1941.
– Књига почиње једним открићем: Библиотека није основана 1832. у Београду, како се мислило, већ 12. јула 1838. у Крагујевцу. Покушао сам да причу о НБС-у конципирам кроз два тока, један је историја саме институције, а други покушај да се оживе људи који су ту историју ткали. Многи не знају да су на челу Библиотеке били и Ђура Даничић, Јанко Шафарик или Стојан Новаковић, врхунски интелектуалци који су део научног и културног пантеона ове земље. Та институција је дала стотинак академика и професора универзитета, десетине министара, а изнедрила је и једног шефа државе – Милана Милутиновића. У њој су својевремено радили и Милован Глишић, Сима Пандуровић… – прича за “Блиц” Дејан Ристић о петогодишњем истраживању.
Књига је и својеврстан подсетник да је однос према националној култури огледало у којем се види право лице једног народа. А наш одраз боји и чињеница да је Народна библиотека своју прву наменску зграду добила тек 1973. у Карађорђевом парку, где се и данас налази.
Годину дана након оснивања у Крагујевцу, Библиотека је пресељена у Београд. Фонд су скоро три деценије селили по читавом граду. Деценијама није имала читаоницу. Када је престоница окупирана у Првом светском рату, као и народ чију вишевековну историју чува, Библиотека је кренула ка југу – до Ниша, Косовске Митровице, Пећи и Скопља. Након рата, збирке су враћене у Београд и Јован Томић, тадашњи управник, с директором Народног музеја затражио је од владе просторије у које ће се сместити националне вредности.
Добили су на коришћење приземље Старог двора, међутим, и пре него што су стигли да се уселе одлука је промењена – посланици су тражили да се у том простору њима отвори ресторан. Ту видите да се суштински ништа није променило. Тек је 1921. Библиотеци додељена зграда на Косанчићевом венцу. И ту постоји симболика. Томић је 6. априла 1921. упутио званичан захтев да откупи фабрику хартије на Косанчићевом венцу, не слутећи да ће истог тог датума, тачно 20 година касније, на том месту нестати све – каже Ристић.
Благо
На Косанчићевом венцу Библиотека је несметано функционисала све док трагедија Другог светског рата није стигла и Југославију.
– Сви управници НБС-а су у међуратном периоду апеловали на ресорно министарство да обезбеди трезор и екстерни депо, али министри и влада су се оглушивали на те апеле. Најгласније су биле молбе након војног пуча у марту 1941. године – управници Народне библиотеке, Народног музеја, Етнографског музеја и Архива Србије преклињали су државу да им помогне да се сачувају културне реткости и непроцењиво национално благо. Одговор министра био је “метните у подруме, збрините како знате!” Неколико дана касније почело је бомбардовање. Током првог налета, на здању су попуцали прозори, но током другог удара Библиотека је погођена. Пожар је избио у недељу, 6. априла, и утихнуо сам од себе, будући да га нико није гасио, тек у среду.
Мада Народна библиотека није била ни највећа ни најзначајнија зграда која је страдала 6. априла, увек нам прва падне на памет када говоримо о том дану.
Тај сентимент долази од ненадокнадивог губитка блага које је похрањено у депоима на Косанчићевом венцу. Од 500.000 свезака није уништен само један средњовековни рукопис – Зборник житија таха-монаха Марка, позајмљен неколико дана раније. Спаљен је цео национални фонд, који су чиниле књиге, збирке периодике, личне библиотеке великана, српски средњовековни рукописи и оријентална збирка. То је и појединачно највећи злочин над културном баштином у Другом светском рату на територији Европе – тврди Ристић.
Нема обнављања
Поражавајућа је и чињеница да су Немци имали више свести о тим уникатним драгоценостима, него ми сами.
– Нацисти су свесно гађали ову зграду како би уништили оно што је чувано и прикупљано више од једног века. Њима је било јасно да библиотеке нису депои старих књига, већ ризнице знања, а вредност фонда националне библиотеке је непроцењива. Због тога тај сентимент већ 75 година живи и јача и већина нас осећа губитак.
Њега објашњава реченица генерала Лера, који је руководио бомбардовањем Београда 1941. Када су судије суда за ратне злочине 1947. питале Лера зашто је баш НБС плански гађана, он је у једној реченици сублимирао суштину: “зато што је она чувала вишевековни културни код тог народа”. Онда вам је јасно, материјално добро може да се уништи, али и обнови, док је културно наслеђе необновљив ресурс – објашњава Ристић.
Златно доба библиотеке
Јован Томић постао је академик и управник НБС-а 1903, и ту је остао до 1927. Његово време сматра се златним добом Библиотеке, али иако је био велики научник и најзначајнији управник, није сахрањен у Алеји великана, нити му је у Београду икада додељена улица.
О карактеру и одговорности тог човека говори и то да је зарад интегритета установе одбио и краља Петра. Националне библиотеке нису позајмног карактера, грађа се користи само у читаоници, но једном приликом краљ Петар И пожелео је да консултује Летопис Матице српске, те је двор тражио да му се достави тај примерак.
Томић је краљу лично одговорио да се, по закону НБС-а, међубиблиотечка размена врши само са установама и академијама у земљи и иностранству. Томић је, иако управник, ложио пећ да загреје читаонице, преносио је библиотечку грађу и намештај, склапао полице – ни од чега није презао за своју установу.
Када је 1927. године испунио услов за пензију, поднео је оставку и упутио образложење ресорном министру, анализирајући однос државе према Библиотеци, а самим тим и култури. У оставци Томић пише да су се окупатори (Аустроугари) боље односили према Библиотеци него наше власти.
Наводи пример да ниједан представник министарства није ушао у Библиотеку од 1918, а упућује и захтев – будући да је пракса да се заслужни грађани у култури одликују по одласку у пензију – да не буде одликован зато што је свој посао радио из убеђења, а не зарад привилегија.
Извор: Блиц
