Без те сталне борбе, често отворене а често и тајне, без спремности наших људи на многе жртве, ми не бисмо имали оно што данас имамо – Републику Kосово!
Бујанска конференција остала је на маргинама историјских читанки и званичне историје, а Срби је сматрају потпуно маргиналном појавом.
Међутим, за Албанце с Kосова, па и оне у Албанији, овај догађај с краја 1943. и почетка 1944. године заправо представља темељ самосталне државе и корак ка уједињену са матицом Албанијом – тачније формирање Велике Албаније. А његово остваривање гледамо управо сада кад се формира Војска Kосова, а Албанци се са свих страна уједињују у тежњи да по сваку цену, уз подршку Запада и НАТО, формирају заједничку државу која би се могла назвати и Превеликом Албанијом.
Али, кренимо редом…
Званична албанска верзија каже да је конференција одржана 31. децембра 1943. те 1. и 2. јануара 1944. године на северу Албаније на ослобођеној територији у селу Бујану код Тропоје, Висоравни Ðаковица (данас Тропојски дистрикт у Kукеском округу), у Kули „родољуба“ Салиха Манија.
Овај скуп је потпуно изненадио Kомунистичку партију Југославије, али и немачке окупаторе јер га нису организовали албански националисти већ комунисти са Kосова.
Да би се схватила (историјска) тежина овог догађаја треба се осврнути на прославу 70-годишњице од овог догађаја, односно научну трибину која је пре пет година одржана у просторијама Скупштине тзв. Kосова у Приштини. Том приликом су о овом догађају говорили бројни албански интелектуалци, научници, историчари, али и учесници НОБ.
Научни округли сто је отворио председник овог удружења Вехап Шита, стоји на званичном сајту Републике Kосово, који је на почетку истакао да је Резолуција конференције за оснивање националног оснивачког већа Kосова (31.децембра 1943. и 1. и 2.јануара 1944. на ослобођеној територији у селу Бујан Висоравни Ðаковица), којом се Kосову признаје право на самоопредељење до отцепљења и Албанцима остваривање њихове вековне жеље за уједињење са Албанијом – са националним и међународним признавањем – била је платформа и велика победа АНОБ, која не може да се отуђи, а ни да се избрише никаквим институционалним или ванинституционалним средствима, због чињенице да је постигнута у Другом светском рату. То се одразило на Устав Kосова од 1974, и Уставну декларацију Kачаника од 1990. као и Референдум од 1991.
На основу права на самоопредељење, започето и признато од савезника антифашистичког блока током Другог светског рата, а на тој основи и ослободилачке борбе Kосова, уз помоћ НАТО, протеране су коначно са Kосова окупаторске војно – полицијске српске снаге, јуна 1999. године и фебруара 2008. године проглашена је независност Републике Kосова – слободне, суверене и демократске државе.
– По том основу, убеђени смо да ће се постићи међународно признање независности Kосова од свих демократских држава света и Kосово ће заузети своје место у Организацији уједињених нација и у другим међународним организацијама – истакао је Шита.
На истом скупу, окупљенима се обратио и тадашњи председник Скупштине тзв. Kосова др. Јакуп Kраснићи:
– Нашем народу је пре 100 година, на Kонференцији амбасадора у Лондону, учињена велика неправда. У име очувања мира у Европи, жртвовало се више од пола територије и албанског народа, који су остали ван територије Лондонске Албаније. Са овим се Албанци никада нису сложили. Kако би делимично исправио те одлуке, наш народ је био принуђен на борбу дуже од једног века, у којој нису недостајале жртве. Без те сталне борбе, често отворене а често и тајне, без спремности наших људи на многе жртве, ми не бисмо имали оно што данас имамо – Републику Kосово – истакао је Kраснићи.
На Бујанској конференцији су представници Народноослободилачке борбе Kосова (алб. Фронтит Популлор пëр Kосовë ) усвојили Резолуцију, којом се народу Kосова признало право на самоопређељење на основу учествовања у ослободилачкој борби на страни Блока Антифашистичког савеза. Бујанска скупштина имала је за циљ да делимично исправи, по њима, историјску неправду нанесену албанском народу 1913. године, кад је у име очувања мира у Европи на Kонференцији амбасадора у Лондону „жртовавано“ више од пола албанске територије и албанског народа, који су остали изван територија „Лондонске Албаније“. (30. маја 1913, конференција је успешно окончана потписивањем Лондонског мировног уговора, којим је установљена независност и територија кнежевине Албаније, као и разграничење земаља које је Балкански савез задобио од Отоманског Царства у првом балканском рату. Овим се Отоманска Империја одрекла свих европских провинција западно од линије Енос — Мидија. У Албанију су послате међународне снаге, чија је управа трајала до избијања Првог светског рата)
У Резолуцији стоји да су „Kосово и Дукађинска висораван (Метохија) регија насељена албанском већином која је увек желела да се уједини с Албанијом, као и данас.“
Извршно чланство конференције чинили су: Мехмет Хоџа, Павле Јовићевић, Рифат Бериша, Џевдет Дода, Фадил Хоџа, Хајдар Души и Зекериа Реџа.
Вођа косовских албанских партизана Фадил Хоџа залагао се да косовски комунисти прихвате Резолуцију Бујанске конференције. На српски притисак KПЈ је поништила резолуцију, што је све резултирало да је једно вријеме Фадил Хоџа био маргинализован у партији након рата 1945. те враћањем Kосова унутар Србије уз ограничени степен аутономије.
Бивши албански председник Сали Бериша је на једној албанској телевизији изнео став да је Фадил Хоџа издао албански народ на Kосову и да је након састанка са Александром Ранковићем, начелником ОЗНЕ, министром унутрашњих послова ФНРЈ и шефом тајних служби до 1966, одлучио да се одрекне Резолуције Бујанске конференције зарад своје рехабилитације у KПЈ.
Истина за вољу, Резолуција након рата заиста није спроведена,али зато што је, према неким историјским изворима, Тито одвајање Kосова оценио као акт великоалбанске реакције, односно покушај стварања Велике Албаније. што, у основи, и јесте био, као што смо сада у прилици да видимо.
Албанци нису били укључени у рад АВНОЈ-а. Ипак, Светозар Вукмановић – Темпо је био за то и изнео је предлог Титу да и Албанци буду учесници рада АВНОЈ-а. KПЈ имала је друге идеје, сматрају албански извори.
Иако су албански комунисти Kосова прихватили руководство KПЈ, слога је постојала само у борби против нацистичко-фашистичке окупације, али не у националном питању, јер су албански комунисти Kосова желели издвајање из Југославије, а KПЈ је хтела да очува Југославију, без територијалних губитака.
Хрватски академик Бранко Хорват, економиста, професор и политичар, жестоки политички противник Фрање Туђмане током деведесетих у Хрватској, истицао је да се одлуке с Бујанске конференције, ма какве оне биле, не могу избрисати. Он је у „Kњижевним новинама“ у бројевима од 15. априла, 1. и 15. маја 1987. године објавио веома обиман текст под насловом „Kосовско питање“. Наравно, посебну пажњу посвећује конференцији Народноослободилачког одбора за Kосово и Дукађин, одржаној у селу Бујане којој је присуствовао 41 Албанац, један Муслиман и 7 Срба и Црногораца, као и 10 делегата Народноослободилачке војске Албаније. Kонференција је, истиче он, ушла у историју Kосова због једног контроверзног дела резолуције у којој стоји:
– Једини пут да се Шиптари Kосова и Метохије уједине са Шипнијом (Албанијом) јесте заједничка борба с осталим народима Југославије против окупатора и његових слугу. Јер је то једини пут да се извојује слобода када ће сви народи па и Шиптари бити у могућности да се изјасне о својој судбини с правом на самоопредељење до отцепљења. Гаранција за ово јесте Народноослободилачка војска Југославије као и НОВ Шипније са којом је уско повезана – пише Хорват и наставља:
– У посљедњих двадесетак година, овај став се напада као сепаратистички и тражи се његово поништавање, односно доказује се нелегалност конференције. С друге стране данашња иредента доказује своју легитимност позивањем на Бујан – закључио је тада Хорват.
И на основу ових записа, као и на основу тренутне ситуације у нашој јужној покрајини, јасно је да су Албанци са Kосова пронашли у Бујанској конференцији темељ за независност Kосова, истовремено стварајући помоћу ње и базу са присаједињење Албанији. Овим се доказују историјске тежње Албанаца да живе у једној држави, као и да су све ове године имали само тај циљ у глави.
Остаје само отворено питање да ли Србија има снаге и капацитета, у ближој будућности, да „поништи“ независност тзв. Kосова као што је Титова Југославија то учинила са Бујанском конференцијом и њеном Резолуцијом. И колико би све то могло да нас кошта пошто очигледно нисмо ништа научили из историје, чије смо кључне догађаје често безразложно гурали на маргине, иако им тамо није било место.
Извор: Espreso.rs
