ШАРИЋУ, СРБЕНДО! ИСТОРИЧАР ИЗ РИЈЕКЕ ОПЕТ БРИЉИРА: Срби и Хрвати су један народ и потомци Илира, а завадио нас је Ватикан

Простор на коме живимо називао се илирски или славенски. Нико од извора из тог времена не помиње како су Илири Албанци

Срби и Хрвати су један народ, потомци Илира и староседеоци на Балкану, а идеја о масовном досељавању Словена у 7. веку је намерна лаж Ватикана. На Балкану је настала прва цивилизација, и касније је ту била и престоница Римског царства, тврдио је, између осталог, хрватски теолог и историчар Горан Шарић овог децембра у Београду.

Трибина на којој је изнео све ове тезе иначе је каснила, јер је и сам Шарић једва успео да уђе у амфитеатар Машинског факултета, пробијајући се кроз бројну публику. Многи нису ни успели да се провуку и посведоче о Шарићевом амбициозном циљу да за мање од два сата оповргне темеље читаве званичне историје.

– Прва цивилизација није настала у Сумеру и Вавилону, већ у Винчи, одакле се ширила даље – из Београда до Јадрана и Алпа, све до Црног мора. Најстарији митови, попут оног о Фаетону, указују нам да су ти први народи били опседнути астрологијом, и заиста, ми на Балкану налазимо бројне опсерваторије. Најстарији точак је нађен у Словенији, најстарији сир у Хрватској, хлеб у Србији. Најстарији урбанистички план, приказ лађе, гробница у Сутомору око 4.700 година старија од Тутанкамонове… Све је потекло одавде – почео је Шарић.

Наши преци, закључује он, били су мирољубив народ, који није ратовао.

– Места попут Благотина, „града добрих људи“, немају ни бедеме, ни трагове насилних смрти. До сукоба је дошло тек када је тај народ почео да обрађује метал, а међу њега су стигли „преци данашњих Западњака“. Отели су им оружје, заратили с њима и натерали их да беже у Русију. Преко 1.000 година трајало је путовање наших предака, све до Индије и, за један део њих, назад на Балкан. То доказују оружје, језик и генетика – тврди Шарић.

НАПРЕДНИЈИ ОД ГРКА И РИМЉАНА

Илири су преци Срба и Хрвата, сматра он, а њихова држава на Балкану имала је своје владаре, од којих је најпознатија легендарна Теута. Та држава била је напреднија од суседних сила – Грчке и Рима.

– Како би им иначе одолевала 250 година? Римљани су тек почетком нове ере освојили ове земље, али оно што се крије, јесте да су тада из Рима на Балкан преселили свој центар моћи: 22 цара су овде рођена, Сирмијум је био престоница, Сисција највећа ковница новца, Виминацијум највећи војни логор на Дунаву. Зашто би све било овде, ако смо ми, како тврде, били само провинција? И што је важније, зашто би се антички град на простору данашње Градишке звао Сербинум, ако у 2. веку и пре ту није живео истоимени народ?

Срби су староседеоци на Балкану, Илири су једни од предака Јужних Словена, а и ако је у 7. веку дошло до досељавања новог народа, та сеоба није била ни масовна, ни насилна, тврди он.

– Да није тако, зар се не би иједна реч тог фантомског илирског језика задржала у неком забаченом селу? Где су нам „илирске“ речи за поморство, за ствари које постоје у једном убаном народу? Водећи светски стручњаци, најстарије хронике, чак и средњовековне папе немају појма да су се Словени овде доселили. Ајхард, франачки писац из 9. века, помиње како у 4. веку народ Срба држи највећи део Далмације, писмо папе Јована X (9-10 век), Тацитова „Германија“ – сви они кажу да Словени овде одувек живе.

ЗАШТО СЕ НАРОД У ДАЛМАЦИЈИ СЕЋА АТИЛЕ, ТЕУТЕ, АПОСТОЛА ПАВЛА?

Као доказ за своју тврдњу навео је и усмена предања.

Зашто бисмо се сећали апостола Павла, ако је он проповедао вековима пре нашег доласка на Балкан, и то народу који смо уништили, пита се Шарић Фото: спц.рс
– Људи и данас у Далмацији плаше своју децу Атилом. Зашто би се тај народ сећао Атиле, ако су се с њим мимоишли за два века? Зашто се сећамо цара Тројана и његових козјих ушију, ако смо дошли овде после пада Рима? Зашто на Косову постоји узречица „опет ће наши младићи у римске легије“? Замилсите ситуацију у којој неки Словен убија неког Илира, и док овај умире, Словен га пита: „Како ти се звала краљица која је владала пре скоро 1.000 година? Теута?“. Одакле нам предања о Теути, ако она није наша краљица, зашто би им била важна? На Мљету и данас постоји предање о апостолу Павлу, а он сам у посланицама пише да је проповедао у Илирику – набраја Шарић.

Имена места која пре 7. века, како тврди, имају словенски призвук, такође су му доказ, али и то да у Далмацији у 6, 7. и 8. веку цвета градња цркви, што се не би догађало да ондашњи народ у том трену нападају Словени.

– Простор на коме живимо називао се илирски или славенски. Нико од извора из тог времена не помиње како су Илири Албанци. Примећујемо термине као што су славено-илирски или илиросрпски на појединим документима. У 9. веку помиње се први пут име Хрвати, но кад год налазимо на то име, уз њега је и термин Срби. Увек су то синоними за исти народ. Тек у 19. и 20. веку долазимо до подела – каже он.

СРБИЈА КАО „ТРН У ОКУ“ ХАБЗБУРГА И ВАТИКАНА

Након што је укратко навео да су Срби и пре Немањића имали моћне династије, те како је период под Османлијама намерно преувеличан на 500 година, да створи код Срба комплекс, Шарић је прешао на 19. век, у коме је, по овом теологу, Ватикан био највећи непријатељ Балканаца.

– Срби стално дижу буне и јасно је да ће се кад-тад ослобити Турака и ујединити околне словенске народе – то је онда крај великих монархија на Балкану. Зато када 1601. године излази књига „Краљевство Словена“, у којој се прича о Србима као староседеоцима Балкана, само 10 година касније Ватикан вади однекуд Константина Порфирогенита, који први пише о досељавању Словена.

Проблем је што Порфирогенитово дело наводно написано у 10. веку, а нигде га нико 600 година није цитирао! Проблем је и што се у тој књизи потпуно погрешно титулирају византијски цареви, и то онако како их титулирају католици. Ту се тврди и да је Далмација покрштена од стране папе, а најстарије тамошње цркве су православне – каже Шарић и додаје да је у 18. веку “ 300 томова наше документације однето у Ватикан“.

Царица Марија Терезија из династије Хабзбург. Фото: WикипедиаАцадемy оф Фине Артс Виенна
Поред Ватикана, ту су били и Хабзбурзи, чија је политика била – прави мале и завађене нације, па владај.

– Они су се плашили уједнињења око Срба, па су их зато приказивали као дивљаке и дошљаке. И зато је, док се Србија ослобађа од Турске, Аустроугарска у Хрватској створила нетрепељивост према Србима. Касније, у 20. веку, те је поделе продубио Ватикан, својом подршком усташком покрету, а касније и Титу – каже он.

УТИСАК СА ПРЕДАВАЊА

Судећи по бројним аплаузима, Шарић је својој публици дао оно по шта је дошла.

Недостаци предавања нису јој сметале: у више наврата деловало је као да представља теорију завере, а не истраживање; као изворе је наводио и литературу озбиљних издавача, и наслове из таблоида; у маниру који веома подсећа на овдашње политичаре (а који маса воли), нашао је себи одсутне „непријатеље“. У овом случају то су професори са Филозофског факултета, које је нон стоп називао „бечко-берлинском школом“. Све и да је тиме желео да подсети да су византолошку катедру (где се предаје досељавање Словена) заиста основали берлински ђаци (у време када је катедра у Берлину и била најјача у свету), тешко да су сви његови слушаоци имали то предзнање.

Слушаоци, иако различити по годинама, махом су били млади људи, вероватно студенти околних факултета. Том структуром се можда може објаснити зашто је Шарић одабрао да публици пружи инстант информације, а не подробна објашњења, које је уз то употпунио личним утисцима из свакодневног живота. А како су ти утисци углавном показивали његову, чини се, искрену србофилију, публика би каткад уз комплимент прогутала и нешто што би тешко могло да прође као аргумент. Но, ипак, ово и јесте било предавање за широке народне масе, а не за стручне кругове. Такође, Шарић је одабрао веома опширну тему и себи задао толико абициозан задатак, те би, да је све детељано обајшњавао, за то била потребна вечност.

Уз то, и он је сам веома млад, а као такав – свежа крв.

Опет, многе ствари које је Шарић испричао већ су истицали други истраживачи. Он свакако није први који је византисјког цара Константина Порфирогенита назвао песудоисторичарем и његове текстове о досељавању Словена ставио пред знак питања. Шарић је сам рекао да „стоји на леђима дивова“, неке од њих је и навео.

– А ако су и неки од тих људи отишли предалеко, не треба им се ругати, јер нисмо ми криви због тога што у знању која нам се предаје у школи постоје велике рупе. Ја ово говорим, јер читав свој живот посвећујем борби за истину о Србима и борби за помирење народа на Балкану. Ако нисмо браћа, барем да више не ратујемо – поручио је он.

Све у свему, он је неоспороно занимљив као појава, и то не само зато што је и Хрват, и србофил. Његове тврдње можда пре свега треба да укажу на потребу да се напредак других струка искористи у поновном проучавању (не и ревизионизму) наше историје. Тешко му се може оспорити тврдња да многе ствари које ми данас учимо у школи јесу закључци донесени пре развоја генетике и других наука, које би данас могле да буду у служби историје и археологије.

 

Извор: Д.Д.С./Телеграф