Издвајамо Свет

Овај пројекат је покорио СФРЈ, а сада га примењују у Венецуели

Представнички дом америчког Конгреса је недавно одобрио Закон о хуманитарној помоћи. Теоретски, овим правним инструментом, који још увек чека одобрење Сената, Вашингтон покушава да пружи хуманитарну помоћ становништву Венецуеле, док паралелно јача финансијску блокаду земље и спречава увоз хране и лекова за које влада има новца да плати.

Подсетимо на импликације “хуманитарне помоћи” у земљама које су погођене тим мерама и на вама је да закључите желе ли САД да помогну народу Венецуеле? Сетимо се три трагична случаја.

Након деценије разградње бивше државе од стране Међународног монетарног фонда и Светске банке, уз политичке стратегије Немачке и Сједињених Држава, Савезна Република Југославија, као и раније бивша Социјалистичка Федеративна Република Југославија, коначно је срушена. Са СФРЈ је у историју отишло и последње социјалистичко уређење у Европи, након чега је почела убрзана реколонизација Балкана. Геополитичке и економске одлуке су прво одвојиле Хрватску и Словенију, након чега је уследила ланчана реакција у којој је Босна и Херцеговина прошла кроз најгори сукоб.

“Хуманитарне” санкције Уједињених нација су 1992. економски изоловале крњу Југославију. У то време је председник Бил Клинтон одобрио план “хуманитарне помоћи” како би се осигурало, како је тврдио, функционисање болница и основних услуга. У том тренутку је доходак по глави становника пао на једва 700 долара годишње, незапосленост се попела на 60 посто.

Док је војска имала све што је потребно за вођење операција, цивили у Србији су имали 37 одсто више смртних случајева од инфекција, а потрошња калорија се смањила за 28 одсто. Највише изненађује чињеница да је инфлација, након санкција, досегла ниво од 300% у само неколико сати. Годишњу инфлацију је било немогуће израчунати.

Распад Савезне Републике Југославије је изазвао и једнострано проглашење Републике Косова, а процес су водили милитанти ОВК које је Запад финансирао 1991. године. У решавању независних тежњи косовских Албанаца власти у Београду су прибегле сили. Укинуле су аутономну покрајине коју је Косово уживало од 1974. године. 1996. је дошло до ескалације и војних операција.

Ослободилачка војска Косова се није бавила “мисионарским радом”, већ насиљем и криминалом, што је изазвало српску реакцију. Након жестоке медијске кампање, СР Југославија је оптужена за прекомерну и неселективну употребу силе којом је узроковала бројне жртве и избеглички талас. 23. септембра 1998. је Савет безбедности одобрио Резолуцију 1199 у којој се наводи да погоршање ситуације на Косову представља претњу миру и сигурности у регији.

Да испуни те захтеве, НАТО је 13. октобра 1998. Београду дао ултиматум. У пролеће 1999. НАТО је без одобрења Савета безбедности, бомбардовао СР Југославију 78 дана. Више од хиљаду ратних авиона је с готово 40 000 летова спровело више од 2000 ваздушних удара, бацивши на остатак бивше Југославије више од 20 000 бомби. Убијено је на хиљаде цивила, мушкараца, жена и деце, као и више од хиљаду војника и полицајаца.

НАТО је користио оружје које није дозвољено међународним правом, као што су осиромашени уран и касетне бомбе. Занимљиво је да су се пуно више од војних циљева гађале државне компаније и фабрике, државни програми изградње, водоводи, железнице, мостови, болнице и школе, што је након свега довело до “приватизације бомбардовањем” и “куповине” остатка разрушене инфраструктуре, такорећи без накнаде.

Намера Вашингтона никада није била да обрани никога, већ је главни циљ био створити “Израел” на Балкану, вазалску државу која му све дугује и коју ће користити као “носач авиона” у овој осетљивој стратешкој регији.

Изградњом војне базе Бондстил на Косову, највеће у Европи, која може примити 7000 војника, САД су успоставиле надзор над целом балканском територијом, чак и над Црним морем и Турском. То је био главни, вероватно и једини, стратешки циљ санкција и “хуманитарне помоћи” коју су промовисале Сједињене Државе.

Ирак и “хуманитарни рат против терора”
У новембру 2001. године, након напада на WТЦ у Њујорку, тадашњи председник Сједињених Америчких Држава, Џорџ Буш, назвао је Ирак стратешким циљем “рата против тероризма”. Његова администрација већ је имала план напада, а његов државни секретар Колин Повел је координирао војну инвазију. Буш млађи је оправдао инвазију тезом да је тадашњи ирачки вођа Садам Хусеин имао оружје за масовно уништење, иако су ЦИА и МИ6 знале да оно не постоји.

Један од ирачких дезертера је тврдио да је радио на развоју бактериолошког оружја, али је девет година касније за ББЦ признао да је лагао. Заправо, америчка инвазија на Ирак је била војна акција за контролу нафтних ресурса земље и јачање америчког геостратешког статуса на Блиском истоку. Америчка “борба против тероризма” је на крају довела до грађанског рата у Ираку. Инвазија је означила почетак немира на Блиском истоку, уз пад и заробљавање Садама Хусеина у децембру 2003. и његове ликвидације 30. децембра 2006.

Број терористичких напада у земљи се за три године повећао седам пута, а Ал-Каида је преузела одговорност за најкрвавије. То је довело до појаве терористичких група као што је ИСИС, који се проширио на Сирију. Због немира и насиља је готово 2,7 милиона Ирачана било присиљено да напусти домове, половина је остала изван Ирака, док су други побегли, али су остали у земљи. Студија тврди да су рат и окупација у раздобљу од 2003. до 2011. године директно и индиректно узроковали смрт отприлике пола милиона Ирачана, а насиље је кулминирало 2006. и 2007.

Више од 60% пријављених смртних случајева међу мушкарцима, женама и децом између 2003. и 2011. године било је директно узроковано пуцњавом, бомбардовањем, ваздушним нападима или другим облицима насиља. Остатак се приписује колапсу здравственог система и инфраструктуре за пијаћу воду, храну, превоз, привредни отпад и енергију. Од 1990. су оброци брашна, риже, уља и шећера дистрибуирани унутар јавног дистрибуцијског система, како би се помогло најсиромашнијим породицама да преживе рат. УСАИД је изјавио да је између 2014. и 2017. финансирање “хуманитарне помоћи” за Ирак износило 1,7 милијарди долара, иако за врло уносан посао “црног тржишта”.

Либија и НАТО хаос

“Хуманитарна криза” у Либији је проглашена у фебруару 2011. године, након почетка наводних протеста који су на крају довели до ескалације насиља сличног венецуеланским “гуаримбама”, само што је било отвореног коришћења конвенционалног оружја.

Три дана након “устанка”, Тхе Гуардиан је пренео интервју Ал-Јазеере с “политичким активистом”, Амиром Садом, који је изјавио: “Протестанти Ал-Баиде су успели да преузму контролу над војном базом у којој је погубљено 50 афричких плаћеника и два либијска завереника, а данас у Дарни је погубљено неколико завереника, закључаних у ћелијама полицијске станице, јер су се опирали, а неки су умрли од пламена у згради”.

Невладине организације као што су Међународна федерација за људска права и Либијска лига за људска права су тврдиле су да је Гадафи побио своје људе и позвали су на суспензију Либије из Савета за људска права УН-а. Ове организације су позвале Савет безбедности УН-а да “преиспита ситуацију и размотри упућивање припадника режима и злочинаца на Међународни казнени суд”. Према тврдњама две невладине организације, “репресија је од 15. фебруара узроковала смрт најмање 300-400 људи” и “либијски режим је користио плаћенике из Чада, Нигерије и Зимбабвеа”.

У сарадњи с америчком Националном фондацијом за демократију (НЕД), више од 70 невладиних организација је потврдило потребу за суспензијом Либије из Савета за људска права, уз позивање Савета безбедности да се позове на начело “одговорности за заштиту” (Р2П) либијског народа. Без Гадафијеве владе, која није могла коментарисати неутемељене оптужбе или захтевати да буде присутна, Савет за људска права је следио препоруку, а Савет безбеднсоти је усвојио резолуције 1970 и 1973 којима се одобрава зона забране лета за либијско војно ваздухопловство. Иако је члан 2 резолуције 1973 нагласио потребу коришћења дипломатије за проналажење мирног решења, убрзо је покренута агресија на Либију.

Након битке код Сирте, у којој су убили Гадафија, новинари и невладине организације су сведочили пљачкању кућа, мучењу и погубљењу бивших функционера, војника и цивила и пријављено је преко 500 пронађених лешева.

Између 2012. и 2015. се либијски БДП смањио с 82 на 29 милијарди долара. 2008. године, три године пре НАТО агресије је Либија имала БДП од 87 милијарди долара. Јавни дуг се повећао с 3,7% у 2013. на 100% у 2017.

Од када је НАТО Либију прогласио “слободном”, земља је пала у хаос и данас је легло исламистичке војске, међу којима је и ИСИС, а супарничке владе и племена се боре за моћ. Имигранти на путу у Европу се продају на отвореним пијацама попут робова.

Оружје НАТО пакта, коришћено против Либије, завршило је у рукама терориста Ал Каиде. Либијски побуњенички вођа је у марту 2011. признао да су његови борци имали везе с Ал Каидом и да је Бела кућа била свесна, иако “забринута”, да је Катар од почетка рата слао оружје џихадистима у Либији.

У извештају Уједињених нација се наводи се како је за хуманитарне пројекте потребно 165,6 милиона долара, али су финансирани пројекти у вредности од само 48,3 милијуна или 28%. Европска комисија је саопштила да је издвојила 29,7 милиона евра “хуманитарне помоћи” како би се задовољиле најхитније потребе интерно расељених особа, повратника и других рањивих група у подручјима погођеним сукобом.

Хуманитарна претња Венецуели

Сада када Одбор за спољне послове Заступничког дома позива државног секретара и УСАИД да “развију стратегију за пружање хуманитарне помоћи становницима Венецуеле”, стратегија Вашингтона је јасна.

Циљ је преузети руковођење и разорити венецуеланску државу. Фразе попут оних које је дао челник одбора Ед Ројс, који је изјавио да “међународна заједница и регионални челници морају поступати тако да Мадуро озбиљно схвати потребу за решавањем ове озбиљне политичке и хуманитарне кризе” слични су раније описаним случајевима и већ су тестирани у Уједињеним нацијама.

То су прикривене претње земљи и регији у којој САД имају довољно јаку “пету колону”. Планом се предлаже да УН усвоји резолуцију која ће обавезати венецуеланску државу да прихвати “хуманитарну помоћ”, што је отприлике исти сценарио који се спровео у Ираку, Либији и 1999., у тада већ непостојећој, Југославији.

 

Извор: logicno.com

Loading...
Loading...