Унука краља народне музике о последњим данима њеног највољенијег деде Шабана.
Моменат када је Шапцом одјекнула вест да је њихов вољени суграђанин, легендарни Шабан Шаулић, краљ народне музике, и њихов највећи понос преминуо од последица језиве саобраћајне несреће, један је од најтужнијих у историји овог града, причају Шапчани за „Еспресо.рс“.
Цео град одише неком неописивом тугом, а неретко се могу чути и јецаји пролазника, посебно оних који прођу поред мурала који је осликан великој музичкој легенди у част.
Екипа „Еспреса“ упутила се у Шабац, у жељи да овековечи графит који је познати уметник Ђурађ Стевановић већ полако приводио крају. Сцена коју смо тамо међутим затекли је, мало је рећи – потресна. Око мурала осим Ђурађа, била је окупљена и екипа из краја, која је пружала подршку младом уметнику, а наш поглед зауставио се на једној девојци којој су очи биле пуне суза. Зурила је у графит на зиду, нема и потпуно празног погледа. Нечег болног је било у тој њеној тишини.
„То вам је Шабанова унука Ела. Њеној мајци је Шабан ујак, а њена баба Сарајка је Шабанова рођена сестра. Шабан има две сестре – Сарајку и Десу. Стоји она овде већ неко време. До малопре је баш плакала, и ево сада само зури у мурал, не трепће“, објаснио нам је један момак који се ту нашао.
Имали смо неописиву потребу да девојку загрлимо, и кажемо јој било какве речи утехе, ако таквих речи уопште има, а изгледа да је и њој то било потребно. Са сузама у очима, Ела је прихватила загрљај, а онда прихватила и наше најдубље саучешће. Тај празан поглед који се губио у даљини, није дозвољавао да наставимо било какав разговор, али је Ела кренула сама да говори… и даље у неверици, присетила се последњег тренутка проведеног са својим дедом Шабаном, а њене речи из те празнине, просто као да је изговарао неко други. Текле су саме:
„Једноставно не могу да поверујем… Ја сам била у Бечу на његовом наступу пре само две недеље. Још увек је жив сваки додир и свака слика, и сваки његов осмех, и свака реч… Ја сам сигурна да је он предосетио своју смрт. Ја то знам. Видела сам му то тада у очима“ – прича за Еспресо двадесетогодишња Ела, Шабанова унука и наставља, а ми само немо слушамо:
„Сада знам да се тај Беч у који сам отишла јер сам имала распуст од школе, није десио случајно… ја сам морала да одем тамо, да бих га видела још једном, тада задњи пут. Не могу да заборавим кад је почео наступ колико је са бине гледао само у мене и мог брата, са неком тугом и сетом у очима. Чудан је био у тој мери, да сам се, сећам се, у тренутку забринула. Пре наступа смо се онако лепо испричали, и сећам се каже ми – Мршо моја, мршо, тако ме је звао – а, јел ти стоји школа на месту? Реко на месту је, како мора. Каже он – па добро, шта да радиш. Ајде дођи овамо да се сликамо ти и ја, нећу овде пред масом, онда имам онај мој глупи кез, вештачки. И ту сам се насмејала. Увек је знао да ме насмеје, и толико смо се изгрлили, баш оно – као да је задње. И журио је тада се врати са тог наступа кући. Сећам се рекао је – само да што пре одем да видим моје“, присетила се Ела последњег разговора.
„Тако је било и сада на последњем наступу. Санела се чула пет дана пре несреће са њим и водили су један јако дугачак разговор. И она је сама рекла да је и њој то било јако чудно. Као да се гасио, из непознатих разлога. Био је некако тужан, и као да се тим разговором тада и од ње поздравио. Био је то опроштај. Знао је… предосетио је. Једноставно – сви смо убеђени да је он некако своју смрт предосетио. Када је са Санелом последњи пут разговарао, рекао јој је – Ма журим да се вратим, само желим да се вратим својој кући, да будем са мојом породицом“ – прича Ела за „Еспресо.рс“ дрхтавим гласом, успевајући некако да задржи сузе, а сећања јој само навиру. Да је Шабан предосетио да ће нешто да му се деси нису установиле само она и Санела.
„Тај моменат ме прогања, то како се понашао последње две недеље живота. То нас све прогања. Моја баба је била за Божић код њега, и каже болео га је стомак много, ишао је сваки час у wц. Само је тако лежао и гледао у њу, и њој је нон стоп само та слика у глави. Само је тако гледао у њу, и баба га је питала, јел ти треба што год, он је рекао – не, не треба ми ништа, ја сам добро. И то је било последње што она зна, кад су се видели за Божић и за славу“, прича Ела плачним гласом.
„Ми нисмо ишли тамо у кућу. Моја баба је са њима. Она иначе чува Санелину и Батину ћерку Уну. И кад се догодила несрећа, баби прво нису смели да кажу уопште да га више нема. Рекли су јој за несрећу, јер је почело да излази по порталима, и кренула је вест јако брзо да се шири, али кад је умро у болници, од бабе су то прво крили. Онда се проширила вест да је отишао, и кад је то дошло до бабе, буквално само што се није онесвестила. Санела јој је рекла онда – ма није бре ништа тетка, лажу! Није истина. Жив је тата. Полако, шта ти је. Морала је то да јој каже, а и она је била ван себе. Плашили су се да ће да је стрефи срце и хтели су да је некако припреме. Тако да су јој прво дали таблете, и то баш велику дозу. Ја сам већ знала. Кад су ми рекли, бацила сам се на под и толико сам вриштала и запомагала. Баба је рекла – лажете ме да је жив, и кад су јој напокон рекли истину – она није могла себи да дође прво од шока, а онда се савијала и вриштала…Ма страшно је… сви су на таблетама…и Илда и Санела и Гоца, и бабе, и сви…“, неутешна је Ела док стоји испред мурала потпуно бледа и исрпљена од туге…
Извор: Ало/Еспресо
