Кажу да је био припит, можда и надуван. Брадат, с дугачком косом, када се појавио испред куће, уплашио је жандарме, описује Миле Новаковић предају првооптуженог у случају убиства премијера Ђинђића
Бивши начелник Управе криминалистичке полиције (УКП) Миле Новаковић, који је 2003. године након убиства премијера Зорана Ðинђића имао важну улогу у полицијској акцији „Сабља“, каже да ће остати велика мистерија где се дуже од годину дана скривао Милорад Улемек Легија, некадашњи шеф Јединице за специјалне операције (ЈСО) и организатор атентата на председника владе Србије.
Новаковић у разговору за Курир детаљно описује како је изгледала предаја првооптуженог Улемека, шта се све дешавало тог дана, те какве су све нелогичности и пропусти пратили тај чин.
л Зашто никад није расветљено где се Легија крио 14 месеци након убиства Ðинђића? Је ли вама уверљива прича коју је он изнео кад се предао – да је све време био у својој кући?
– Остаће велика мистерија где се скривао, ко су му били јатаци, када је дошао у кућу у Филмском граду… Легија је, без инсистирања да прича о томе, само рекао да се све време крио у кући, у тајној просторији, у коју је улазио кроз плакар. Једино је сигурно да је на дан предаје, 2. маја 2004. године у поподневним часовима, изашао из своје куће на улицу и представио се обезбеђењу Жандармерије. Тог дана, његова супруга Александра је отишла с децом у посету рођацима у Вуковар, где је рођена, да би искористила првомајске празнике. Кад она није била у кући, Легију је опслуживао њен брат од стрица. Живео је с њима. Зашто се Легија предао? Највероватнији разлог је што више није могао да издржи. Пукао је.
Како мислите – пукао?
– Велики Легија је био главни у Београду. Могао је да ради шта хоће, да лумпује, пуца у кафићима, пали, да отвара свака врата ногом, ако треба. Свуда, па и у влади. Био је бог. А онда, годину и по дана скучен и сабијен у некој земуници, не сме да провири. То је, сигурно, био распад у његовој глави. Његов мозак то више није могао да прими. Политичка промена и сигнали које је препознавао пратећи медије, као и могуће поруке које је добијао од сабораца и пријатеља, тог лепог, сунчаног дана извукли су га из пећине.
Како је то изгледало?
– Кажу да је био припит, можда и надуван. Брадат, с дугачком косом, када се појавио испред куће, уплашио је жандарме. У страху који их је блокирао, повукли су се неколико метара. Извукли су пиштоље и држали га на нишану. Александрин рођак није успео да га задржи. Панично је звао Александру: „Изашао је испред зграде, хоће да се преда.“ Оставила је децу, села у џип и појурила назад, тражећи да разговара с њим, да покуша да га убеди. Одбијао је разговор. Од жандарма је затражио да зову команданта Жандармерије Гурија, каже им: „Шта сте се усрали као пи*ке?“
Зна се да је потом одведен у седиште МУП у Улици кнеза Милоша, да су ту били, поред осталих, тадашњи министри полиције и правде Драган Јочић и Зоран Стојковић, шеф БИА у то време Раде Булатовић…
– Ту је био и директор РТС Александар Тијанић, са задатком да ту предају и прву причу документује. Легија је дочекан на високом нивоу, попут најважнијих државних личности. Прво што им је рекао било је: „Решио сам вама да се предам, имам поверења у вашу власт.“ Могу да замислим то усхићење и радост: велики, недодирљиви Легија има поверење у нашу власт. Заборавили су да разговарају са организатором убиства премијера Ðинђића, Стамболића, функционера СПО на Ибарској магистрали… Иначе, одмах су позвали и фризера, који је ту, у канцеларији, средио Легију и припремио га за телевизију. Нису хтели да га прикажу као Садама Хусеина, чупавог, брадатог и несређеног.
Мислите да је тог дана склопио неки договор?
– Иза затворених врата пао је велики, неочекивани договор: „Све ћу да вам испричам о Ðинђићу, Чеди, Беби, дроги, хероину.“ Разговор је трајао до пред зору. Они нису знали – или нису хтели, вероватно ни министар правде – да је била законска обавеза да Легију предају потражиоцу и, у најкраћем року, одвезу у ЦЗ. Са таквим лицем, без дозволе надлежног органа који је расписао потрагу, нико није смео да разговара.
Нико није ушао ни у његову кућу да се увери да заиста постоји то скривено место?
– Ово је био јединствен пример у полицијској пракси да је ухапшен бегунац број један у историји нашег правосуђа, а да се забрани да увиђајна екипа оде у кућу, нађе то наводно скровиште, фото-документује, потврди целу његову причу… Питање је шта би се ту све нашло… Ту би се сигурно утврдило и колико је боравио у кући. Међутим, одговор из врха МУП је био – „ма, то сада није важно“. Нико није разговарао ни са Александром, ни с рођаком који га је чувао…
Доста се очекивало од Легијиног појављивања на суду.
– То је тек било изненађење. Мислили смо да је Легија паметнији, да ће да бриљира на суду. А он је почео неку опширну, смешну причу: да је, по налогу Ðинђића и Чеде, хероин који је заплењен у полицији преносио ван земље, у Румунију, тако што су његови људи ронили испод Дунава…
Мислите ли да би Легија једном ипак могао све да исприча?
– Није ми јасно зашто Легија није склопио неки споразум с државом, да добије неке уступке за породицу и слично. Не може да му се смањи робија, али могао је вероватно да добије неке уступке, а да заузврат каже све. Он би могао све да разоткрије, да се коначно заврши прича о убиствима Стамболића, Ðинђића, Ћурувије, на Ибарској магистрали… А доста може да открије и некадашњи шеф ДБ Раде Марковић.
Је ли тачно да је шеф ДБ из деведесетих Јовица Станишић после Петог октобра 2000. саветовао Ðинђића да склони Легију с места команданта ЈСО?
– Знам само оно што је Станишић говорио – да је Ðинђића познавао годинама, да је после Петог октобра 2000. премијер више пута контактирао с њим у вези с неким кадровским решењима у служби, па га је он том приликом, како је рекао, саветовао да није добро да Легија остане на челу ЈСО, имајући у виду његов профил личности и криминалне активности о којима се причало. Рекао је да се ради о човеку скромнијих интелектуалних могућности, слабијег образовања…
Извор: Курир
