Руси су, по први пут за осам месеци, на корак од освајања украјинског града, ионако малог који је већ напустило више од 90% предратног становништва.
Украјинска одбрана у источном граду Бахмуту и око њега је притиснута комбинацијом интензивних артиљеријских, минобацачких и ваздушних удара и значајног ангажовања копнених снага, како редовних руских, тако и бораца приватне војне компаније Вагнер.
Ако и када Бахмут падне, можда ће бити потребно запитати се да ли се снаге руског председника Владимира Путина побољшавају, учећи лекције из низа грешака које су до сада направиле у овом сукобу и коначно искоришћавајући своју супериорност у броју и ватреној моћи.
Одговор је вероватно не, пише ЦНН
Мик Рајан, бивши аустралијски генерал, каже да би „оружане снаге Украјине могле да одлуче да су постигле све што су могле и да је очување снага за битке које следе важније“.
Али украјинско повлачење није једнако катастрофи ако се изведе на уредан начин.
– То би требало третирати као рутинску тактику, а не као предзнак катастрофе – каже Рајан.
Украјинци су искористили Бахмут да нанесу огромне губитке нападачким снагама: по неким проценама у односу 7:1. Долази тренутак када је паметније повући се него трпети све веће губитке и разоран ударац моралу гледајући предају стотина, а можда и хиљада опкољених украјинских војника.
Али Русима заузимање Бахмута не би променило фундаменталне недостатке у њиховој кампањи.
Баражна ватра
Битка за Бахмут у извесној мери указује на то да Руси мењају свој начин ратовања, или бар покушавају да то ураде.
Они се и даље ослањају на масивне бараже индиректне ватре (артиљерија и хаубице, ракете, ваздушно бомбардовање) да би разбили одбрамбене положаје. То је била тактика у градовима Маријупољу, Северодоњецку и Лисичанску прошле године.
Али таква упорна ватра захтева ефикасан логистички ланац. Руске снаге се и муче боре по том питању.
Свакако, крај борби у Маријупољу и другим градовима прошле године на крају су укључивали мушкарце који су напредовали улицу по улицу. Али то су ретко били редовне руске снаге, чешће чеченске јединице, милиција из самопроглашених Народних Република Луганск и Доњецк и мали број Вагнерових оперативаца.
И често су се долазили на већ напуштену територију.
Кампања за заузимање Соледара у јануару, а сада и оближњег Бахмута, била је слична, али са једним значајним и језивим изузетком – таласима пешадије које је регрутовала Вагнер група Јевгенија Пригожина.
Вагнерови борци које су заробили Украјинци рекли су за ЦНН да немају готово никакву координацију са редовним руским снагама, осим артиљеријске подршке, пошто су у послати напред на украјинску линију ватре.
Јевгениј Пригожин се прошле недеље хвалио да ће фронт пасти ако Вагнер напусти Бахмут.
Постоје и знаци да су Руси користили више пешадије у својим неуспешним напорима да напредују у Вухледару, опет уз велике губитке.
Руска тактика је да реплављују украјинску одбрану таласом за таласом топовског меса – и прихватају стопу жртава до 80 одсто у том процесу.
Овако разарајући проценат жртава је неодржив дуж линија фронта које се протежу на хиљаде километара. За неке аналитичаре такви губици значе да „већ постоје услови за руску војну побуну великих размера“.
Опсесија за Русе, а мали стратешки значај
Бахмут је постао опсесија за Русе у одсуству напретка на другим местима, иако град има мали стратешки значај. Уплашено да ће Пригожин преузети све заслухе, руско Министарство одбране почело је да шаље још снага у то подручје.
Али фокус на Бахмуту је можда коштао Русију успеха у операцијама на другим местима. Напорна кампања заузимања Бахмута, који је први пут нападнут пре неких 10 месеци, илуструје очајничку потребу за било којом победом – без обзира на шире бојно поље.
То може да објасни зашто је украјинским снагама наређено да држе линију. Володимир Назаренко, заменик команданта Националне гарде Украјине, рекао је прошле недеље да Руси „не узимају у обзир своје губитке у покушају да заузму град“.
– Задатак наших снага у Бахмуту је да нанесу што више губитака непријатељу. Сваки метар украјинске земље кошта непријатеља стотине живота – рекао је.
Системски проблеми
Руска мобилизација прошле јесени је регрутовањем око 300.000 људи обезбедила групу пешадије и помогла да се реконструишу јединице које су претрпеле велике губитке. У исто време, Пригожин је претраживао руске затворе и претварао своје Вагнеровце у ударне трупе кампање.
Украјински команданти су знали да ће се ускоро суочити са још једним нападом.
Али према Институту за модерни рат у Вест Поинту, Русија није била у стању да докаже да може ефикасно да интегрише нове снаге у оштећене формације или да изгради кохезивне тимове из расутих остатака јединица.
Русија сада „покушава да се избори са скупим, продуженим сукобом са тимом заменика, док пати од озбиљног опадања вођства на бојном пољу“, оцењује Институт.
Али, ту је још системских проблема.
У сукобу у Украјини руске снаге постепено покушавају да се удаље од ослањања на батаљонске тактичке групе (БТГ), комбиноване формације наоружања које су, испоставило се, лоше опремљене за украјински сукоб. Њихова Ахилова пета је недостатак пешадије и извиђања. Точини руске снаге рањивим на заседе и то је један од разлога зашто је офанзива на Кијев пропала.
Ту рањивост је погоршала укорењена култура која цени послушност више од иницијативе.
Према недавној студији Европског савета за спољне односе, због „неадекватне обучености и некомпетентности руског војног особља – у комбинацији са строгом хијерархијом због које су официри неспособни да делују на сопствену иницијативу – они нису били у стању да брзо координирају напредовање дубоко у непријатељску територију.
Русија је „одговорила на борбе на бојном пољу у Украјини окренувши се свом претходном моделу постављања великих војних снага“, каже Институт за модерни рат. Ово на неки начин одражава напетост између руске потраге за технолошки софистицираним начином рата и њене дугогодишње пристрасности ка једноставној, робусној маси.
Та груба маса је свакако нанела велике губитке украјинским јединицама у последњих неколико месеци, а неки украјински команданти су довели у питање одлуку да се бране и Соледар и за Бахмут.
Али чак и ако се руска застава подигне над рушевинама Бахмута, може се испоставити да је то Пирова победа.
Како ЦНН пише, ако Руси заузму Бахмут, они ће држати рушевине. То је град са минималним стратешким значајем, без готово никакве преостале инфраструктуре за подршку окупаторским снагама. То што су Руси толико уложили у његово заузимање довољно говори о њиховој лошој стратегији у овом рату.
Поврх тога, исцрпили су људе и материјал који је могао бити преко потребнији у наредним месецима када Украјинци буду покренули очекивану контраофанзиву.
Извор: Курир
