Пише: Миленко Вишњић
Злочин у Сребреници није споран и он се десио. Међутим, без обзира колико се може имати сумње у поузданост појединих извора, о томе ко је наручио злочин и ко га је учинио, проблем очито постоји и то се не може игнорисати. Чињеница је, такође, да је Ердемовићева група – Шкорпиони, најмање била етнички српска. Ердемовић, Бошкић, Франц Кос, Зијад Жигић нису етнички Срби. Дуго је ова група, посебно на Западу, представљана и доживљавана као чисто српска, па и у “српским” медијима нико томе није давао посебног значаја. Зашто?
Хиљаде информација излазе дневно на неколико језика и многе од њих се односе на сумњиве доказе и сведочења изнета у Хашком суду; докази, на основу којих је као крунским доказима донесена пресуда да су Срби учињенили геноцид над Бошњацима у Сребреници.
Од свих припрадника групе Шкорпиони, нико није позиван у Хаг, сем Дражена Ердемовића; етничког Хрвата, човека који је био један једини сведок свих оптужница за геноцид. Запрепашћујуће је колико је пута овај Крунски сведок у свом сведочењу сам себи протуречио. Наравно, суд је то толерисао и није преиспитивао током више од једне деценије.
Најпре је, описујући масакр муслиманских цивила на фарми Пилица или Брањево код Зворника, наводио три различита датума злочина у којима је, по сопственом признању, и сам учествовао. Потом, сведочи да је на том месту, у трајању од око пет часова, ликвидирано 1.200 људи, што је физички немогуће. Осим тога, на овој локацији есхумирано је само 150 тела. Где је осталих 1050, ако је Ердемовић говорио истину?
Дражен Ердемовић
Рођен 25. 11. 1971. године у селу Доња Драгуња крај Тузле, Ердемовић је похађао Школу ученика у привреди и завршио браварски занат. Међутим, у том позиву никада није радио. У децембру 1990. ступа у војну службу, обучава се у касарни „Маршал Тито“ у Београду, где постаје војни полицајац. Војну службу је одслужио у ЈНА – војска у распаду, као војни полицајац у региону Вуковара. После једногодишње војне службе ради још четири месеца као плаћени резервиста, а затим се, у марту 1992., враћа кући.
После тога, почиње и у БиХ да ври. Босански муслимани, Срби и Хрвати се наоружавају и стварају своје оружане јединице. У мају долази до првих сукоба и ЈНА, у то време још увек једина легитимна оружана сила у Југославији и БиХ, шаље Дражену Ердемовићу позив за мобилизацију, на који се он, међутим, не одазива. Није наводно желео више да служи ни у једној војсци, ни да учествује на било чијој страни, како је сам то у више наврата поновио пред судијама у Хагу, као што је 19. и 20. новембра 1996. године то и рекао. У мају 1992. добија позив за мобилизацију од муслиманске војске БиХ, на који се ипак одазива.
Наводно, морао је да тако учини – да се одазове, како је рекао, пошто му је то био једини избор. У јесен 1992. у Тузли је формирана још једна војска, војска босанских Хрвата (ХВО) и Ердемовић одмах прелази у њене редове. Тамо му нуде службу у војној полицији, за шта је већ стекао образовање и обуку у редовима ЈНА. Није хтео у директан сукоб, како је сам изјавио; желео је, колико год је могуће, да остане што даље од ратних збивања.
Међутим, као војни полицајац, био је у прилици да остане иза линије фронта и да служи на контролним пунктовима. Да води рат и пуца на људе, наводно нити је желео, нити жели, уверавао је судске органе у више наврата. Као војни полицајац ХВО, Ердемовић је наводно помогао многим Србима да изађу из Тузле. По природи је, наводно, добар човек, помогао је српским цивилима, из Тузле и околине, да пребегну у Републику Српску. Приликом једне од ових акција пружања помоћи Србима, ухватили су га војници ХВО и саслушан је у Тузли. Запретили су му затворском казном. Краткотрајни затвор је искористио да у новембру 1993. пређе са супругом Српкињом у Републику Српску.
Иста сумња у различите доказе
Али, ето, и то је могуће да Ердемовић суду наведе седам имена својих саучесника у истом злочину, саопшти њихова имена, а да их после тога нико не приведе правди и не испита, упркос чињеници што је познато да су били увек доступни тужилаштву. Зашто Хаг није позвао саучеснике? Канцеларија тужиоца никада није ни покашала да изда налог за разговор са њима, а камоли да их ухапси.
Највише прашине, на ову никад ископану тему, подигла је књига, Жерминал Чивикова – “Дер Кронзеуге – Крунски сведок”. Није ово први стручни рад који адресира политичку улогу Трибунала; пре тога је било и других који се баве овом проблемом. На пример, Лаугхланд-нова књига – “Травестy”, и Мицхаел Мандел-ова књига – “Хоw Америца Гетс Аwаy Wитх Мурдер”, Дицк МцМанус’с Соме Ункноwн Хисторy оф тхе У.С. и још неке, се, такође, критички односе према Хашком суду. Чивикова књига је јединствена по свом веома јасном и посебном ефикасном усмерењу на само једног сведока: Дражена Ердемовића, као и на хашке тужиоце и судије који су радили и бавили се овим сведоком.
Едвард С. Херман (Едwард С. Херман) се посебно бавио анализом књиге, Жерминала Чивикова “Дер Кронзеуге – Крунски сведок” и његови закључци су били од кључног значаја и утицаја на популарност саме књиге и осуду пристрасног и криминалног рада суда у Хагу.
Херман је, углавном, анализирао случај ЕРДЕМОВИЋА и његових изјава, као окосницу и од посебне вредности, тиме доказујући политичку улогу Трибунала. Пажљиво бележећи детаље из Ердемовићевих исказа пред Трибуналом, Чивиков указује на контрадикторност и неистине о командној структури вода који је починио масакр. Ердемовић је тврдио да је био принуђен на злочин, напомињући да би и сам био ликвидиран да није извршио наређење извесног Бране Гојковића. Чивиков је, међутим, истраживањем доказао да је било управо супротно – лагао је по нечијем диктату.
Књига која је покренула лавину
Жерминал Чивиков (Герминал Цхивиков), иначе дугогодишњи извештач из Хашког Трибунала, у свјој књизи Дер Кронзеуге – Крунски сведок, упоређивањем чињеница, доказује да је Ердемовић измислио безочне лажи, а да је те исте лажи, судско веће прихватало као истину. Интересантно је да Чивиков у својој књизи не доводи у везу злочин у Сребреници и владу Алије Изетбеговића у Сарајеву. С друге стране, можда то и није релевантно, јер су се ови догађаји десили по преузимању Сребренице од стране босанских Срба!?
Трибинал ни једног тренутка није доводио у питање аутентичност Ердемовићевих контрадикторности, чак ни онда кад је његова прича била на граници фантастике. Окосница ове књиге је да је лаж кључног сведока очигледна. – Толико очигледна, да је истину о Сребреници лако доказати – каже Херман. Анализа књиге о Сребреници, Жерминала Чивикова, даје поражавајуће чињенице о Међународном кривичном суду за бившу Југославију у Хагу и о његовом политичком задатку.
Трибунал мора окривити Србију
– Ердемовић и његова група је злочин починила због новца, који је од неког и однекуд добила – додаје Чивиков. Ердемовић је у Трибуналу лагао да му је био одузет чин, што је неистина, јер је он имао чин подофицира и није могао да му наређује обичан војник. – Сам Ердемовић је, дакле, био наредник. Нижућу доказе један за другим, јасно је да је и мање пажљивијим читаоцима сасвим очигледна лаж кључног сведока пред Хашким трибуналом у поступку, не само против команданата ВРС, већ и на суђењу председнику Србије, Слободану Милошевићу; суђењу, у којем је Ердемовић требало да да свој допринос доказу да су управо Србија и њен председник одговорни за геноцид у Сребреници.
– Неко је, очигледно, Ердемовићу и другим плаћеницима, док су били на одсуству, понудио много новца да би починили тај ратни злочин, конкретно – масакр муслиманских затвореника, будући да је Ердемовићева јединица, после догађаја у Сребреници, била на одсуству – наводи Чивиков.
– Другачије речено, власти босанских Срба нису имале ништа са тим злочином у Пилици код Зворника, па је одатле и трагикомична прича о војнику, припаднику ВРС, који издаје наређење.
Неколико дана после овог злочина, како је Ердемовић испричао, дошло је до обрачуна због поделе новца у једној кафании; бивши саборци су почели да пуцају један на другог. Ердемовић је погођен у стомак, што је на суду и показао, подижући мајицу и сентиментално суочавајући судије са ожиљком. Желео је да их убеди да је на њега покушан атентат, како би био спречен да сведочи у Трибуналу. Нажалост, судије су све време остале глуве и неме на ове лажи, прихватајући их као крунски доказ. Судије су напросто тапшале Ердемовићу, једном једином сведоку, на чијем су се сведочењу заснивали докази о геноциду, а на њима и већи број пресуда.
Пре хапшења, Београд је како-тако прихватио сарадњу са Хагом. Тешко, шпекулантно и хипотетички је замишљати како би се Ердемовић понашао у Хагу да га Београд, као првог оптуженог, није испоручио тамо?
Извор: Миленко Вишњић блог
