Свуда се имена ратних злочинаца знају, а не знају имена тихих хероја који су уливали наду у будућност човечанства.
Такав је и случај са Дианом Будисављевић, која је током Другог светског рата од усташког прогона спасла хиљаде живота.
Причу о жени чија прича неодољиво подсећа на филм „Шиндлерова листа“, од заборава жели да сачува продуценткиња Дана Будисављевић, која је даљи потомак Дианиног супруга.
Она снима филм о њеном животу, радног назива „Операција ДБ“. Главна инспирација јој је Дианин дневник, који већ дуго проучава Наташа Матаушић, историчарка која тренутно завршава докторску дисертацију о операцији спасавања деце.
„Један од најмоћнијих делова из њеног дневника описује њену посету логору Стара Градишка. Она је са неким сестрама из Црвеног крста чекала целу ноћ, пре него што јој је Макс Лубурић, командант логора, дозволио улаз“, каже историчарка.
„Дианина листа“
Диана Будисављевић рођена је 1891. у Инсбруку у трговачкој породици Обексер, а њена мајка Ана била је Американка немачког порекла. Као девојка је била страствени ловац, а обожавала је музику Рихарда Вагнера. Непосредно пре почетка Првог светског рата похађа часове за неговатељице у болници у Инсбруку, где упознаје др Јулија Будисављевића који је тамо радио као асистент на хирургији. Венчали су се 1917, а две године касније преселили у Загреб, где се он запослио као професор хирургије на новооснованом Медицинском факултету.
Диана је била изразито посвећена мужу и ћеркама Илсеи и Јелки, које су јој током Другог светског рата, када су већ обе биле удате, пружале велику помоћ у акцијама спасавање деце. Диана, која је 1941. прославила 50. рођендан, у свом дневнику након повратка из логора у Јабланцу 4. августа 1942. пише да је иза ње “напоран дан, пун стравичних утисака, јада и очаја који су је дуго прогонили и те су жалосне спознаје вероватно узрок њеном оболевању које је тада почело“.
На самом почетку рата сазнаје за постојање усташких логора у којима има жена и деце и самоиницијативно организује њихово довођење у Загреб, где их декларише као избеглице и смешта у Завод за глувонему децу у Илици, уз дозволе немачких официра. Није се, каже Матушићева, либила да било коме покуца на врата и моли за помоћ, па тако ни министра Андрију Артуковића ни кардинала Алојзија Степинца, који јој за смештај избеглица препушта Јеронимску дворану на данашњем Тргу краља Томислава. За разлику од српских, јеврејским женама и деци усташе ни по коју цену нису желеле да поштеде живот, него су их све послали у Аушвиц.
Уз помоћ породичних познанстава Диана полако плете мрежу сарадника, међу којима су и људи блиски НДХ-овом режиму који нису могли да се помире са злочинима и расном политиком, попут службеника у министарству Камила Бреслера. Иако је био православац, Дианин супруг успева да задржи посао, а њу повезује с колегама лекарима који, ризикујући да буду отпуштени из државне службе и прогањани, учествују у лечењу деце пристигле из логора.
Битка на Козари
“Било је разумљиво да се мој муж плашио за мене и себе и није био сагласан с мојим радом. Ипак, желела сам да помогнем колико је то било могуће. Будући да нико други није желео да преузме ризик, није ми преостало ништа друго него да сама за све преузмем одговорност. Полазила сам од становишта да мој живот није вреднији од живота недужно прогањаних и ако сам у могућности да другима помогнем, а притом сам у првом реду мислила на децу, мој је живот био тако богат, да морам примати догађаје онаквим какви ће бити“, забележила је у свом дневнику храбра жена која је највише посла имала од јула 1942, након битке на Козари.
Циљ немачких и усташко-домобранских снага које су бројале 29.000 војника био је потпуно уништење партизанске војске која је на подручју западне Босне држала под контролом Босански Петровац, Дрвар, Гламоч и Приједор. Након интензивне борбе, партизани су успели 3. јула да пробију обруч на југозападном делу планине Козаре и одведу део цивилног становништва, док је већина остала опкољена. Део цивила, претежно српско становништво, убијен је на лицу места, а већина је транспортована у сабирне и прихватне логоре. Према проценама здравствене службе НДХ, у Босанској Дубици је било 26.000 људи, у Јасеновцу 8.400, у Млаки 7.000, Јабланцу 4.000, Приједору 14.000, Старој Градишки 1.300 и Новској 7.300 људи, углавном стараца и жена с децом.
Из тих је логора део људи био распоређиван на присилни рад по селима у Славонији, Мославини и Билогори, а део транспортован у логор Стару Градишку и оближње логорске економије – Уштица, Јабланац, Млака – организоване у селима из којих је насилно исељено православно становништво. За рад способни мушкарци и жене, издвојени су и одведени на присилни рад у Немачку и Норвешку, а у логорима је без икакве бриге остао велики број деце, од одојчади до четрнаестогодишњака.
Након доласка првог транспорта са 700 деце из Старе Градишке у Загреб, 11. јула 1942. године почела је борба за њихов смештај. Диана Будисављевић пише “како је необично тешко било осигурати смештај за децу“.
“Различити моји разговори у Министарству удружбе и код надбискупа били су сви без резултата. Већа зграда која би послужила као карантин није стављена на располагање. Нека себи помогнемо како знамо или нека децу оставимо у логору. Дозвола за довођење деце била је тако невољко дата. Усташе нису стварно желеле да се деца спасу. И министар удружбе је невољко дао одобрење за смештај и бригу за децу уз усмену препоруку да се доведе што је могуће више непознате деце која ће се онда одгајати у усташком духу”, пише Диана, која након добијања дозволе за преузимање деце одлази у Стару Градишку.
Претње усташа
С њом путује и др Владимир Броз из Црвеног крста, представник министарства и десетак медицинских сестара из Црвеног крста, међу којима и Драгица Хабазин. Дочекује их злогласни заповедник логора Макс Лубурић који им, пише Диана, бесан што мора да преда децу, прети да само о његовој доброј вољи зависи да ли ће их пустити из логора и да их може сакрити тако да их нико не нађе.
Тек следећег дана допуштено им је да уђу у логор у којем је стање било језиво, о чему Диана пише у свом дневнику од 10. јула 1942: „Затекли смо нешто ужасно. Собе без икаквог намештаја, само са нокширима, док су на поду лежала и седела немогуће мршава дечица. Већ се видела смрт у њиховим очима… Лекар је рекао да им нема помоћи, али је вођа транспорта рекао да треба да узмемо свако дете које се може померити и избор је направљен. Они који су још могли да стоје на својим ногама су узети, а оне који су посртали и нису имали снаге да стоје смо оставили. И стварно је већина тих јадних бића умрла још током дана. У једну собу у којој је владала дифтерија и већ су сва деца била на смрт болесна, нисмо ни улазили… Мала створења на самрти нису могла ништа да кажу. А свако је имало мајку која је за њим горко плакала, имало је свој дом, своју одећу, а сад је стрпано голо у масовну гробницу. Ношено девет месеци, у боли рођено, с одушевљењем дочекано, с љубављу неговано и одгајано, а онда – Хитлеру требају радници, доведите жене, одузмите им децу, пустите их да пропадну, каква неизмерна туга, какав бол”.
Поновно путује у Стару Градишка 13. јула и преузима још деце без родитеља, али и ону с мајкама које су пристале да их дају. Диана пише да те жене три дана нису ни за себе ни за своју децу добиле храну.
“За храњење својих уплаканих најдражих имале су само своје сузе и очај, сад су гледале те мале изгладнеле лешеве. И још један носач мртвих, и још један, њих седам један за другим. И сад више нису могле издржати. И ако сопствено срце искрвари – спасити, спасити најдраже! Дошле су до столова где су писане листе, гурале се и молиле: ‘Узмите, узмите, не можемо да их хранимо, не можемо да допустимо да умру од глади”, пише Будисављевићева, која у следећим месецима наставља да обилази логоре из којих извлачи неколико хиљада малишана, али и трудних жена, уз писмено одобрење немачког мајора Вилхелма Кнехеа.
Лекари и медицинско особље, као и добровољци Црвеног крста, се смењују, али она иде сваки пут, учествује у пописивању деце и прати их на путу до Загреба.
Попис деце
У Загреб је 17. августа 1942, на раскрсницу Сењак која се налазила на месту данашње Аутобуске станице, стигао транспорт са 1.080 деце из Старе Градишке, о чему Дианин најближи сарадник Камило Бреслер пише да су углавном млађа од пет година и “да је много одојчади, коју је крвничка рука отргла с мајчиних груди и побацала у сточне вагоне”.
Већина је имала пролив, а након 24 сата вожње многа су помодрила од плача. Износили су их на носилима и пребројали 250 одојчади у доби до годину дана којима нису знали имена, односно имали су попис деце, али нису знали којем детету припада које име.
Већ у августу Диана и Камило увиђају да је толики број деце могуће спасити само удомљавањем у породице, што они називају – колонизацијом. У почетку удомитељи – међу којима има и богатих и угледних Загрепчана па и страних дипломата, али и обичних радника – децу узимају илегално одмах на станици и потајно одводе кућама јер се усташе противе таквој идеји. Међутим, Диана у свом дневнику бележи да 13. августа одлази мајору Кнехеу и тражи да се допусти удомљавање деце смештене у пренакрцаним домовима јер постоји опасност да их усташе опет одведу у логоре, а прети им и масовно ширење заразних болести. Уз Степинчеву подршку креће удомљавање преко црквених организација, а Диана записује да је тако дом пронашло више од 5.000 српске деце од којих су многа, утврдила је Матаушићева, тако добила нове родитеље с којима су наставили да живе и после рата, док су се нека вратила својим биолошким породицама.
Ипак, мало је ко од тих људи, од којих су неки и данас живи, икада сазнао за Диану Будисављевић и њену акцију. Који су знали, ћутали су. Како би након рата деца лакше нашла своје родитеље, штампала је посебне картице формата 12 са девет центиметара на којима је бележила све познате податке о сваком детету, као и о удомитељима. Пописала је тако више од 12.000 деце коју је већином и сама спасила, али и сву осталу која су током ратних година прошла кроз загребачки прихватни центар Црвенога крста, болнице и неке друге установе.
Прва дама
Када су партизани ослободили Загреб у мају 1945. закуцали су и на њена врата. Одузели су јој породични аутомобил, као и сва документа са фотографијама и информацијама о хиљадама спасене деце.
Иако јој се приписује спасаване 7.500 деце из усташких логора, она је водила евиденцију о 12.000 ратних сирочића који су распоређени у манастирима и приватним кућама широм Хрватске. Већина деце потицала је са Козаре, која је „очишћена“ заједничком операцијом нациста и усташа.
Операција спасавања деце није игнорисана после рата – чак је хваљена као тријумф ослободилаца. Међутим, Диана Будисављевић, која је ризиковала свој живот и живот своје деце, избрисана је из наратива, као и имена већине њених сарадника и помагача. Није ухапшена нити испитана, али је на победницима остало да напишу историју о деци ослобођеној заточеништва.
Диану је после рата контактирало око 4.000 родитеља који су тражили своју децу, али без своје архиве, није могла да учини ништа како би им помогла.
Она је у фебруару 1947. предала је детаљан извештај о свом раду Уличном одбору Антифашистичког форума жена, уредно спаковала све преостале документе у велики дрвени сандук и закључала га. О својој акцији није никад више проговорила, али је наставила с хуманитарним радом. Када је 1953. године у околини Инсбрука основано прво С.О.С. дечје село, Диана га је, иако није била нарочито имућна, сваке године новчано подржавала, а 1972. се заједно са супругом вратила у свој родни град у Аустрији, где је и умрла 1978. године.
Њена последња историчарима доступна фотографија снимљена је 1968. на Мирогоју, где је у пратњи супруга дошла на сахрану његовог брата, Срђана Будисављевића, који је био министар у Краљевини Југославији и један од тројице чланова Намесничког већа које је након рата заступало краља Петра и које је у марту 1945. Титу поверило мандат за састављање владе. А на Мирогоју је фотограф том приликом, како стоје једно до другог, снимио и челницу хрватске Комунистичке партије Савку Дабчевић Кучар, председника Сабора Ивана Крајачића Стеву и прву даму Јованку Броз која се девојачки презивала Будисављевић.
Јутарњи, Радио Слободна Европа
