Што – наизглед – преговори Србије о придруживању Европској унији више напредују, уз непрестане наговештаје отварања нових поглавља, то се јављају нови и нови услови које наша земља мора да испуни како би коначно стигла у, тако далеки и за њу све даљи или боље рећи недостижни, Брисел.
Неизвесност на путу Србије у заједницу 27 европских држава непрекидно се освежава и лако је уочљиво да ЕУ за нашу земљу има много више „штапова” него „шаргарепа”, да ретко нема буботака и шамара. Уцене, ултиматуми, претње,изнуде, условљавања… без обзира на то како их ко назива – нису случајне а још мање добронамерне, већ имају одређени смисао и циљ.
Старо је, међутим, и добро познато правило да онај ко једном попусти уцењивачу и пристане на његове захтеве у нади да ће га он убудуће оставити на миру, у ствари тиме само открива своју слабост и постаје лак плен нових претњи. Изнуђивач, разуме се, ту прилику не испушта, већ наставља да поставља нове и све теже услове, што је и у овим преговорима Србије о придруживању Европској унији више него очигледно.
Наши грађани који не верују да је Европска унија озбиљна када их позива да јој се придруже нису, разумљиво, изненађени понашањем Брисела већ све више стичу утисак да је сваки од њих усмерен искључиво на остваривање циљева штетних по интересе Србије, а корисних, нема сумње, за ЕУ или САД. Закључак који се намеће је да Србија нема никакве изгледе да постане чланица Европске уније.
Тешко је поверовати да наши политичари (поготово они који су готово непрекидно на власти већ четврт века) то не знају, али им, ипак, не пада на памет да народу отворено саопште право стање ствари, већ то, када више немају куд, чине постепено – на кашичицу – и уз силну тобожњу зачуђеност.
То је сада случај и са најновијим захтевима да се Србија одрекне Телекома на Косову и Метохији и да Приштина добије 80% власништва над Трепчом..
Из Брисела је најпре стигао услов према коме Србија мора у року од три дана да се изјасни о томе да ли прихвата предлог споразума о телекомуникацијама са Приштином. Уколико је одговор потврдан, моћи ће да настави преговоре о придруживању Европској унији, али ће ако их одбије, они бити прекинути, и од пута у Брисел неће бити ништа. Прихватање би било, како сматра Марко Ђурић, шеф Канцеларије за КиМ, знатно више од обичног споразума, јер ће Србија, ако пристане, изгубити не само имовину Телекома, већ и сву осталу коју поседује на Космету. Он је, пошто је српској јавности обзнанио најновију уцену Брисела, најавио да ће дати оставку ако Влада одлучи да удовољи захтеву уцењивача.
После ове изјаве свога – све досад веома верног и изузетно пожртвованог – сарадника премијер се пожалио како га је она „довела у најтежу ситуацију (ваљда није изјава него уцена?) јер ако то прихватимо, биће да сам донео нешто против свог народа, а ако не прихватимо, бићемо ми директно одговорни за евентуално тешку политичку ситуацију”.
Премијер је затим најавио консултације и веома озбиљне разговоре у Влади, где се мора донети коначна одлука. Кад каже Влада, он с разлогом, мисли на себе лично, јер међу климоглавцима око њега, чије је оде о лику и делу премијера отужно слушати, нема ни једног јединог који би се усудио да помисли а још мање изговори нешто различито од ставова А. Вучића.
Нажалост, нико не види или се плаши да види колико је будућност сваке земље (па и Србије, разуме се) у опасности ако у њој све зависи од знања, мудрости и – нарочито – воље једнога човека.
У међувремену Скупштина самопроглашене државе Косово донела је закон по коме 80% Комбината Трепча прелази у њено власништво. Наша Влада упозорила је Брисел на отимање имовине државе Србије, на што је добила одговор да је ЕУ спремна да посредује у преговорима две стране, ако се обе сагласе да их почну. За њих, као што се може претпоставити, Приштина неће ни да чује, па није потребна велика памет да се наслути како ће се случај завршити.
Реагујући на одлуку Скупштине Косова о Трепчи, наша Влада одржала је седницу на којој ју је прогласила ништавном, а премијер је изјавио како Србија никада неће дозволити да јој се одузме оно што је њено. Једино није објаснио на који ће начин то постићи уз сталну и увек лако препознатљиву пристрасност Брисела и САД.
Као и многи ранији, и ови последњи догађаји на Космету наводе на закључак да је већ одавно време за расписивање референдума о преговорима за приступање Европској унији, на коме би се наши грађани изјаснили да ли пристају на сталне уцене Брисела или увиђају колико су оне погубне по Србију и траже да се одустане од евроинтеграција.
Војислав М. Станојчић, Стање ствари
