Пише: Мирјана Бобић – Мојсиловић
Више ништа није смешно.
У Новом Пазару се, осим нелегалног објекта, гради још нешто. То нешто, најблаже речено, личи на рушење државе.
Наиме, инвеститор нелегалног објекта у центру Пазара је посланик Муамер Зукорлић. Аида Ћоровић, активисткиња НВО из Новог Пазара, упутила је премијеру Србије Александру Вучићу почетком новембра отворено писмо позивајући га да реагује: „Важно је да знате да неки бахати, цинични и безочни људи силују мој град, силују нашу заједничку имовину, наше наслеђе, баштину и традицију. И важно је да знате да та силеџијска камарила припада кругу Ваших нових санџачких пулена и сарадника и да им тај статус даје крила и подстиче на сваколика силеџијства.“
Тим поводом, инвеститор је на Б 92 изјавио: „Поручујем Влади да буде паметна као што је била до сада. Да не буде глупа као што је била Тадићева, да шаље жандармерију и да имамо разбијене главе грађана и полицајаца.“ Додао је касније у „Политици“ да његова порука Влади Србије да не шаље жандармерију у Нови Пазар није претња, већ комплимент, и „да су и премијер и Влада моје речи разумели као добронамерни савет“.
Премијер Александар Вучић рекао је да ће настојати да мирно реши овај случај, али да то не жели да решава тако да резултат буде разбијање глава. „Нећу да пошаљем 1.000 жандарма да бисмо се тукли са муслиманима. Нећу да имамо крвопролиће у Србији.“
Партија чији је оснивач Расим Љајић, потпредседник Владе и председник Социјалдемократске партије Србије (СДПС), у саопштењу за јавност изразила је „запрепашћење“ изјавом премијера Александра Вучића тврдећи да су „дефинитивно пале маске и добро је да се коначно зна да је СНС изабрао Муамера Зукорлића за свог партнера“.
Није необично да инвеститори граде нелегалне објекте по Србији. Није више, као што знамо, необично ни да се неки нелегални објекти руше ноћу, и није необично да се не зна ко је рушио објекте у Савамали јер су актери имали фантомке.
Необично је, међутим, да један инвеститор прети држави која покушава да примени закон на својој територији – да ће бити крви, чак и разбијених жандармских глава, ако се неко усуди да објекте сруши. Необично је да премијер, затим, ту претњу схвати као реалну могућност, необично је да потом инвеститор похвали премијера да је мудар, и необично је да премијер каже: „Мислите ли да ће муфтија да пусти да му то тек тако неко сруши (објекат) без присутних 5.000 људи? Па неће, и већ вам је то рекао, и сада ја питам да ме посаветујете како да то срушимо.“
Необично је што се ова нелегална градња испоставила као могући рат између муслимана и Срба, као што је необично и да се овим преседаном испоставило да закони ове земље некако не морају да важе за све. Такође је необично што се као здраво за готово узима чињеница да муфтија, осим што може нелегално да гради, може и легално да прети, пошто нико не види ништа необично у томе да инвеститор, ако затреба, има своју „паравојску“, шта ли?
Муфтијин нелегални објекат тако се испоставља као симболички политички бункер препун експлозива.
Јасно је да је премијер Вучић добро проценио да су Зукорлићеве претње реалне, као што нема збора да Вучић не жели ничије разбијене главе нити рат између муслимана и православаца.
Али је необично да је човек који прети крвопролићем председник скупштинског Одбора за образовање и, како се испоставља, гарант стабилности у том делу Србије.
Необично је да је једна нелегална приватна грађевина постала метафора много веће претње – отцепљеног Санџака у коме шерифује моћни муфтија.
Необично је да је премијер прихватио чињеницу да муфтија има своју парадржаву чија се површина засада мери квадратним метрима, и која лако може да се претвори у квадратне километре.
Необично је да је муфтија своју муфте градњу испоставио и Србији и Новом Пазару као градњу независног Санџака.
Необично је што је српски премијер, коментаришући опасну ситуацију у Санџаку, признао да се ради о тамном вилајету: „Ако се не умешаш, рећи ћемо ти да држава не постоји, а ако пошаљеш доле жандармерију, рећи ћемо – направио си рат и крвопролиће“ – резимирао је премијер. И био је у праву.
Ипак, необично је да је овај привидно мали и безначајни случај нелегалне градње отворио једно много важно грађевинско питање – ко у Србији зида, а ко меша малтер.
Извор: Вечерње новости
