Дошао је да оствари свој дечачки сан, имао је намеру да живот и рад доврши лепим погледом на Шар-планину, саградио је мали хотел у свом завичају и дао му име своје супруге… То је ретка, са још много детаља, готово идилична прича Светислава Стојковића из села Доња Битиња код Штрпца. Онда је пошло све наопако: урушио му се живот, илузије, материјална добра стечена у Швајцарској и вера да поштени људи могу нешто променити. Последња вест која га је, пре неколико недеља, затекла, гласи: Врховни суд Косова осудио га је на деведесет дана затвора!
Оно што је проузроковало ову казну догодило се када је господин Стојковић био полугодишња беба, далеке ратне 1943. године. Тада су бугарске окупационе јединице, у близини села Доња Битиња, убиле дуванског шверцера Аслана Ндрецаја из села Мачетево, које се налази с друге стране планине, у општини Сува Река. Страх од бугарских фашиста и њихова репресија оставили су леш у селу све док није почео да се распада на улици, након чега су га сахранили на ливади у непосредној близини реке. Кад се рат завршио, гроб је зарастао јер се за њега нико није интересовао, а велика поплава 1979. године однела је комад земље и куће у том крају, па, вероватно, и гроб убијеног шверцера.
Власник те парцеле Милија Ивановић, као ни било ко од Албанца из овог етнички мешовитог села, није могао да нађе гробно место, нити је знао на чијој је земљи сахрањен. Деценијама касније, 2011. године, Ивановић је швајцарском држављанину Србину Светиславу Стојковићу продао лепо парче земље поред реке. Како је стицао иметак у једном уређеном систему, Стојковић је строго поштовао све локалне косовске процедуре, извадио сваку дозволу и до детаља решио обимну папирологију и административне захтеве. Свој мали хотел решио је да назове именом своје супруге Мартине, а радове је поверио локалном грађевинском предузетнику Гарипу Тахирију. Тахири није задовољио техничке услове, па је архитекта предложио Светиславу да нађе другог извођача радова, што је овај и урадио, тако да је објекат довршила друга албанска грађевинска фирма.
Изгледало је да је све у реду, док у швајцарском дому Стојковића није зазвонио телефон и док глас с Косова није рекао госпођи Мартини да ће зграду на њиховом имању у Доњој Битињи динамитом дићи у ваздух, јер се ту налази гроб њиховог деде. Претњу истог дана пријављују српској косовској полицији и први пут чују да је на њиховом имању неки необележен гроб, а међу онима који прете и сведоче налази се и први извођач радова на мотелу. Полиција ништа не предузима, косовско тужилаштво покреће кривичну пријаву против Светислава Стојковића због „оштећења гробова и лешева”, а он прилаже папире и документацију. Основни суд из Урошевца, односно његов огранак из Штрпца, осуђује Стојковића на 90 дана затвора. Срж пресуде, у којој су се помешала времена – на готово неразумљивом српском језику – гласи да је „оптужени неодређеног датума месеца јануара 3013 године у с. Доња Битиња, опстина Стрпце без овласцења унистио гробље покојног Асллана Ндрецај на тај нацин сто је окривљени иако је био у сазнању да се ту налази гробље покојног исти и напротив обецању да неце остетити гробље, саградио је објекат где је био гробље покијног још од ругог светског рата.” Суду сачињеном од Албанаца било је довољно то што су сведоци, њихови сународници, „чули” да је ту био гроб. Аргументи, логика, време, овај наказни језик имали су само један циљ.
„Првостепени суд уопште није разматрао предложене и уредно достављене доказе, већ је донео пресуду којом је Светислава Стојковића огласио кривим и осудио”, каже његов бранилац адвокат Горан Миленковић. Суђење се наставља, а Стојковић тражи помоћ од државе Србије, одакле му одговарају да: „Канцеларија за Косово и Метохију нема ефективну власт на терену и не може Вам пружити директну помоћ, нити се може мешати у предметни судски поступак.” У међувремену, непознати починиоци руше ограду и ломе стакла на подигнутом објекту, а уочи поступка пред Врховним судом Косова Стојковић се обраћа швајцарској амбасади, која пише Суду и од њега „очекује правичан поступак којим неће бити повређена људска права нашег грађанина.” Све је то пало у воду и тај суд потврђује првостепену одлуку: Светислав мора да иде у затвор. Иза свега стоји етнички интерес, који већ годинама купује српска имања на Брезовици, а предмет куповине Ски-центра „Брезовица” потреса и у питање доводи опстанак Срба у Сиринићкој жупи. Појава Србина који нешто гради у мултиетничкој средини је опасан преседан који се мора зауставити, а цео процес је показна вежба за Ски-центар.
„Срби не би требало да граде него да се селе. Ово је, у првом реду, политички прогон а у другом етничка дискриминација”, каже Стојковић за „Политику”. Његов пријатељ, судија Албанац, који се код председника суда у Урошевцу распитивао за случај, добио је кратак одговор и питање: „На чијој сте ви страни?“ Сви су заузели своје стране, само је породица Стојковић остала без икакве заштите, јер ако Светислав дође на Косово и Метохију, чека га затвор.
Иронија судбине и циклус зла поновио се на овом примеру: у селу Мачетево, одакле је убијени шверцер Ндрецај, до почетка Другог светског рата стајали су остаци цркве и српско гробље ограђени жицом, а онда су уништени и нестали без остатка. Разуме се, за ово злодело нико није одговарао, а седамдесет година касније за један нестали гроб Врховни суд Косова осудио је Светислава Стојковића на 90 дана затвора. Рачуна се да је на Косову и Метохији од 1999. године до данас уништено 10.000 српских гробова. Према овој пресуди, починиоци би за то добили 2.465 година робије, а нико није кажњен ни један једини дан. У тој сулудој збрци израња из прошлости прича о томе чија је земља на којој је гробље једног народа, а данас се поставља питање: чија је земља на којој је гроб једног несталог шверцера погубљеног од бугарских фашиста? Судови, па и овај Врховни, јесу етничке институције, настале на легализацији нестанка оног гробља из Мачетева, на некажњавању савремених рушитеља – зато је сасвим логично што је после толико година из прошлости изронила „светиња” незнаног гроба Аслана Ндрецаја, као што је „логично” да Светислав Стојковић у осмој деценији живота одробија своју невиност.
Извор:Политика/Живојин Ракочевић/Србија Јавља
