Сам позив на генерални штрајк 17. фебруара у САД показује колико је у земљи јак отпор према председнику Доналду Трампу. Да ли ће план успети, остаје неизвесно.
Дојче веле (ДW) наводи да одговор на питање када је последњи пут одржан генерални штрајк који је парализовао САД гласи: Никад.
– Генерални штрајкови не постоје у Сједињеним Америчким Државама – каже историчар Кевин Бојл и стручњак за америчке друштвене покрете.
Историчар са Универзитета Сиракјуз Ендрју Вендер Коен додаје да генерални штрајкови постоје на локалном нивоу, али да су и они веома ретки.
– Последњи велики штрајк одржан је 1946. године у Окланду у Калифорнији – каже Коен.
Пре 70 година десетине хиљада радника штрајковало је у борби за право на чланство у синдикату. У новије време се широм САД годишње одржи само око 20 до 30 већих штрајкова, то значи штрајкова на којима учествовује најмање 1.000 запослених.
ДW оцењује да су, баш зато што су масовни штрајкови у САД толико ретки, позиви на генерални штрајк организатора из Женског марша и других група, не само да су вредни помена, већ би их требало означити као храбар потез.
– Ова идеја је прилично необична – каже Бојл.
Коен наводи да је необично „то да људи уопште о томе причају, илуструје колика је опозиција против Трампове владе“.
– То нам показује драматичну стопу мобилизације у САД у протекле две недеље – допуњава Коен.
ДW наводи да се за историчаре поставља питање: Може ли генерални штрајк да успе у земљи у којој су људи, за разлику од Европе, не само много мање заштићени законом о раду, него и много ређе учлањени у неки синдикат?
– Кључно питање је да ли ће организатори успети да убеде људе да ризикију да добију отказ или искусе незадовољство свог послодавца – рекао је Коен.
Бојл већ саму идеју генералног штрајка сматра проблематичном, јер садржи предност за средњу класу.
– Запосленима из средње класе је много лакше да напусте посао на сат времена, него људима из радничке класе – каже Бојл.
Он генерални штрајк повезује са још једним проблемом: Ако штрајк не буде гигантских размера, може да буде протумачен као неуспех, чак и ако му се придружи много људи.
Говорећи о томе шта сматра реално остваривим, Бојл подсећа на мораторијум на крају рата у Вијетнаму, 15. октобра 1969. Тај протест је такође планиран као генерални штрајк, али је преименован у мораторијум. Уместо општег штрајка дошло је до масовних окупљања на различитим местима у САД и широм света. Масовне демонстрације су потом одржане месец дана касније.
Наводи се да се за жену чији је чланак у британском „Гардијану“ идеју генералног штрајка против Трумпа учинио популарном, таква тактичка питања организације или перцепције протеста играју споредну улогу.
– Ја нисам организаторка. Ја сам ту идеју само изнела у јавност. (…) Провела сам доста времена у Италији и сећам се како сам у Риму чекала на аутобус који никада није дошао – каже Франсин Проуз, књижевница и бивша председница америчког ПЕН Центра.
Она додаје да је свесна тога да је генерални штрајк много ризичнији, а и тежи за Американце него за Европљане. Проузова каже да је разлог због којег је ипак позвала на генерални штрајк прилично једноставан.
– Део мене мисли да су новац и трговина једино до чега је стало овим људима (на власти). И зато је можда једнодневни општи штрајк једино што може да их погоди – наводи Проузова.
Он додаје да, међутим, то не значи да успех генералног штрајка треба мерити само по утицају на економију.
– Претпоставимо да сви Американци тог једног дана не оду на посао, не купују, не путују – мислим да то не би Доналда Трампа навело да поднесе оставку – рекла је Проузова.
Извор: Tanjug
