Обојица су се сложила да након решавања питање подршке политике „једне Кине“, односи између двеју земаља могу да буду нормалнији.
Традиционално умерени Си Ђинпинг поздравио је Трампов потез, рекавши да „чврсто верује да су САД и Кина кооперативни партнери и да би међусобним напорима могли да покрену билатералне односе на нови високи историјски ниво“.
Ово је био први телефонски разговор између двојице лидера откако је Трамп преузео дужност председника САД 20. јануара.
Трампова дипломатији по систему „што на ум то на друм“ од почетка мандата поприлично је шокирала његове колеге државнике, али и стручну јавност у САД и свету. Након првих неколико недеља својеглавог државништва без консултација са стручњацима, америчк председник је очигледно почео да схвата да светска политика није исто што и приватни бизнис.
Трампу је најважнија економија, повећање радних места и животног стандарда Американаца. Тако је барем говорио у кампањи. Управо и то могао да буде разлог преокрета у његовој реторици према Кини, коју је до јуче називао „манипулатором тржишта и крадљивцем радних места“.
Наиме, амерички спољни дуг прошле године пробио је границу спољног дуга, који износи више од укупног БДП-а земље. Како би затварала дефицит у буџету, влада САД (уједно и креатор највећег дела дуга – 37%), приморана је да издаје државне обвезнице и велики број дужничких хартија како би попунила рупе у буџету. А највећи део америчког спољног дуга (чак 75%), држе Кина и Јапан.
– Престали бисмо да поручујемо „боинге“. Уместо тога бисмо се одлучили за „ербас“. Уместо „ајфона“ куповали бисмо и производили неке друге телефоне, а увоз соје и кукуруза из САД би био заустављен. Кина такође може да ограничи број својих студената у САД, а знамо колико им они значе. Једноставно, отежавање ствари Кини не би био добар политички потез за Трампа. То би било самоубиство – упозорио је лист.
Шта је Трамп говорио о Кини?
Прва ствар која је значајније пољуљала односе две силе је Трампов разговор са председницом Тајвана Тсаи Инг-вен. Нови председник САД је тимебез имало дипломатског осећаја ударио у једно од најосетљивијих места азијске политике: однос Кине и Тајвана.
– Потпуно разумем политику једне Кине, али не знам зашто она мора да нас обавезује осим ако не направимо споразум са Кином у вези са другим стварима, укључујући трговину. Не желим да ми Кина диктира ствари, а ово је био позив мени.То је био пријатан позив. Кратак. Зашто би нека земља могла да каже да не могу да примим телефонски позив? – рекао је Трамп након спорног разговора.
– Мораћемо да пошаљемо јасан сигнал Кини како бисмо је упозорили да градња на спорним острвима мора престати, те да јој неће бити дозвољено да приступи тим острвима – рекао је Тилерсон у говору пред америчким Сенатом, приликом процедуре потврђивања његове номинације за шефа америчке дипломатије.
Из Пекинга је стигао експресан одговор да би „Тилерсон требало да припази на свој језик, осим уколико за циљ нема да изазове рат“.
– Осим уколико Вашингтон не планира да води рат великих размера у Јужном кинеском мору, било какви други приступи да се Кини ускрати приступ острвима били би лудачки – навео је кинески „Глобал Тајмс“, незванично гласило Комунистичке партије.
Током турбулентне кампање за место у Белој кући, Трамп је неколико пута оштро нападао Кину, оптужујући „змаја са истока“ да краде послове обичним Американцима. Републиканац је тада запретио да ће „казнити Пекинг“ тако што ће увести порез од 45% на увоз кинеских производа, а ту државу званично оптужити да је „валутни манипулатор“.
– Када то будем урадио, онда ће престати да варају. Они су највећи лопови у историји света – рекао је Трамп на предизборном митингу у августу.
Обе стране тврде да представљају целу Кину – за коју сматрају да укључује територију оног другог. Ови сукобљени ставови изазвали су кризу у том делу света, која је неколико пута претила да ескалира у рат. Неслагање датира из 1927, када је у Републици Кини избио грађански рат. Епилог рата био је победа комуниста Мао Цедонга и пораз националистичке владе Кине 1949.
Ипак, националисти су побегли на Тајван, који је био под контролом њихових војника. У међувремену су борбе престале, али су две стране и даље полагале право на целу Кину. И тако је прошло скоро 100 година, а грађански рат никада није званично завршен. Званично име Тајвана је Република Кина, док се Кина са седиштем у Пекингу назива Народна Република Кина.
У међувремену, сукоб „две Кине“ постао је ствар хладноратовске игре. СССР је моментално признао Пекинг као једину легитимну кинеску владу, док су САД признавале националисте на Тајвану. Влада Тајвана чак је заузимала столицу у Уједињеним нацијама, и то у име целе Кине!
