Амерички обавештајци су заказали у овом конкретном случају, испоставило се.
Војна операција „Олуја“ изненадила је чак и америчке обавештајце зато што су они били уверени да Хрватска војска неће успети да порази побуњене паравојне формације на територији тадашње Републике Српске Крајине.
Ипак, како се касније показало, није то била ни приближно једина ситуација у којој су амерички обавештајци заказали. Један од највећих критичара америчке самоуверености у вођењу ратовања је Херберт Рејмонд МекМастер, високи саветник за националну сигурност у кабинету Доналда Трампа, пише Еxпресс.хр.
Неколико пута одликован је због учешћа у бројним америчким војним операцијама, а због одличног вођења јединица током првог Заливског рата против Ирака неко верме је и подучавао на америчким војним школама.
Процена непријатељских снага
Често је предавао студентима о операцијама у којима је или учествовао или је чак и предводио неке операције. У „Пукотинама у темељима“, како је називао есеја, озбиљно се ухватио у коштац с недостацима америчких процена непријатељских снага и доста значајним обавештајним пропустима. Током свог академског рада МекМатер је био један од водећих футуриста, аналитичара задужених за проицирање тока ратовања и технолошког напретка, те међусобног односа технологије и стања на бојном пољу.
У поглављу „Теорија испред праксе“ МекМастер доста озбиљно закључује да све што је научено у америчким ратовима у Ираку, затим војним операцијама у Сомалији те у операцији „Намјерна сила“ против снага босанских Срба у јесен 1995. године није примењено у касним војним акцијама.
Америчка војска је практично самлела ирачке војне снаге, у Сомалији су имали далеко надмоћнији арсенал и ваздушне могућности, а током напада на снаге Ратка Младића америчко ратно ваздухопловство било је на врхунцу.
„Балкан полигон за тестирање напредне војне технологије“
– Балкан је постао својеврсни полигон за стратегију темељену на напредној америчкој војној технологији – написао је МекМастер у том свом есеју.
Операцију „Намерна сила“ искористио је као пример врхунске сарадње надмоћних ваздухопловних снага које су могле видети било какве веће формације босанских Срба и уништити их пре него што су могле да пруже озбиљнији отпор напретку здружене хрватско-босанске офензиве. Тад су одлично искоришћене америчке ваздухопловне могућности, и то не само офанзивна надмоћ ратног зракопловства него и врхунске извиђачке способности шпијунских авиона.
Истовремено је спроведена успешна координација са снагама на терену које су знале тачно где и кад ће амерички авиони напасти српске снаге и војска на бојишту могла је да удари свом снагом на ослабљене положаје Младићевих снага. Тек неколико година касније поновио се сличан сценарио. Српска војска ратовала је на Косову, а њихове ваздухопловне снаге биле су додатно ослабљене и нису могле да пруже никакав значајан отпор. Рушење америчког Ф-117 Нигхтхаwка била је чиста случајност, пише он, и сви се слажу да је то био јединствен склоп околности и да се практично може занемарити при било каквим озбиљнијим анализама сукоба на Косову.
Прецизним ваздушним ударима елиминисати српске снаге
Тадашњи амерички председник Бил Клинтон одлучио је да интервенише у рату на Косову како би зауставио српску војску.
– Нагласак је стављен на прецизне ваздушне ударе као потенцијално решење проблема. Све ефикаснији ваздушни удари били су врло привлачни председнику, који је хтео да примијени силу, али истовремено је хтео да смањи ризик за америчке војнике и избегне негативне последице у јавности и у парламенту – пише МекМастер.
Оригинални Клинтонов план предвиђао је само пет дана ваздушних удара који би натерали Слободана Милошевића на повлачење и одустајање од наставка рата на Косову.
– Постојало је велико самопоуздање у исход рата. Југославија је била слаба држава која није могла да запрети НАТО базама или комуникацијским каналима – пише МекМастер, али и упозорава да самопоуздање не води до победе чак ни кад је рат при крају.
Амерички сателити из свемира и беспилотне летелице из ваздуха пратиле су српске снаге, али лоше време, облаци и планински терен значајно су смањили информацијску премоћ на коју су се навикнули амерички војници. Осим тога, МекМастер каже да чак ни четири године бројних разговора с Милошевићем након завршетка Домовинског рата и рата у Босни и Херцеговини нису довеле до тога да амерички обавјештајци могу да предвиђају Милошевићеве одлуке и војне потезе.
– Милошевић је предвидео НАТО потезе и успешно им се супротставио. Само неколико недеља пре почетка ваздушних напада Милошевић је повукао војску на границу с Косовом. Кад су ваздушни удари почели, исте те трупе избациле су Албанце на улицу, одузеле им лична документа, опљачкале имовину и погурале их као стоку према македонској и албанској граници.
– Трамп је амерички Милошевић, ради и понаша се као он – НАТО је био потпуно изненађен. Ваздушна кампања је стога имала нежељене последице и убрзала је етничко чишћење које је требала зауставити, написао је МекМастер. Планирана петодневна операција тако се развукла на неколико месеци зрачних удара. У ратним плановима постоји мисао водиља да ниједан ратни план не преживи први контакт с непријатељем. МекМастер је отворено рекао да је недостатак флексибилности био један од кључних недостатака НАТО кампање на Косову.
Француз Србима одавао тајне НАТО
– Способност Срба да дођу до озбиљих обавештајних података о савезничким операцијама, успркос технолошкој инфериорности, доводи у питање способност информацијске супериорности чак и против непријатеља с тек основним способностима – написао је МекМастер реферишући на чињеницу да је у то време у америчкој војсци владао устаљени став да је бољим информацијама могуће одузети непријатељу иницијативу и територију.
– Срби би евакуисали одређене мете чим би се нашле на попису за нападе. Вероватно је југославенска влада имала шпијуне у самом стожеру НАТО, а шпијуни испред ваздушне базе Авиано у Италији редовно су јављали кад авиони крећу у војне мисије – писао је садашњи високи Трумпов саветник. Касније се испоставило да је био потпуно у праву зато што је откривено да је Пиерре-Хенри Бунел, француски часник у војном седишту НАТО у Бриселу, одавао Србима предвиђене мете и давао чак неке друге осетљиве документе.
Бунел је осуђен на пет година затвора, али је одслужио само две. Српске снаге су често користиле цивиле и избеглице као живи зид, а често би се инфилтрирали међу колоне људи како би прикрили своје кретање. Сличну тактику користиле су и снаге одане Мохамеду Фарраху Аидиду у Сомалији кад би се потпуно приближили америчким и осталим УН трупама у гомилама цивила.
Кад би се приближили на неколико метара удаљености, отворили би ватру и често су успевали да побију целе патроле миротвораца. Клинтон и његови најближи сарадници донекле су се с правом бринули због могућности таквих напада и због тога су се лакше одлучили на ваздушне ударе зато што не ризикују живот десетак или стотина америчких војника. Закључак МекМастеровог рада о америчком војном деловању на Косову крајем деведесетих нимало се не би свидео његовим надређенима.
– Мање од 5 одсто српских борбених система уништено је за 78 дана бомбардовања. НАТО напори у нападима на непријатељску копнену војску очито нису успели. Сав размер неуспеха постао је очигледан тек кад је рат био готов – написао је МекМастер у свом раду и додао да је НАТО значајно претерао у својим проценама уништених српских снага.
Дипломатским речником рекао је да су аналитичари озбиљно лагали кад су говорили о успесима ваздушних апада авиона НАТО. Зато што амерички ратни авиони нису успевали да пронађу мете на Косову, а авиони не могу слетети с бомбама, америчке бомбе вредне милионе долара завршиле су у Јадранском мору или на напуштеним брдима.
Извор: espreso.rs
