Србија данас бира председника.
Кандидати су се током протеклог периода на разне начине трудили да нам привуку пажњу и да нас убеде да су БАШ они најбољи избор за Србију и грађане Србије.
И док многи данас стоје у редовима чекајући да дају свој глас и испуне своју грађанску дужност, ми смо решили да вас подсетимо како се раније гласало у Србији и на које су све начине политичари покушавали да дођу до власти.
Избори у Србији имају дугу традицију. Одржавају се још од почетка 19. века, а првих деценија од њиховог увођења заправо била реч само о замецима демократије и изборног права.
У почетку посланици у Скупштини нису бирани гласањем, већ су били позивани од стране владара.
Скупштине су се тада одржавале под ведрим небом, а присуствовало им је и по неколико хиљада људи.
На једној од њих, одржаној 2. фебруара 1835. године донет је и први српски устав – Сретењски.
Ипак, ситуација се временом полако мењала, посланици су ушли у зграде, а политика је постала саставни део живота грађана Србије.
А гласање у Србији некада је изгледало овако:
У почетку гласало се јавно. Бирач би дошао на изборно место и ту износио своје мишљење кога би хтео за посланика. Гласови су се бележили, а затим сабирали.
Често се догађало да један бирач гласа за све чланове свог домаћинства.
Све до 1888. гласање се обављло на овај начин.
Тек је Уставом из 1888. уведено тајно гласање куглицама.
А да изборне крађе нису ни тада биле необична појава на гласању у Србији сведоче и следеће комичне приче.
Приче о крађама на изборима у Србији старе су колико и избори, а низ нерегуларности примећен је још на првом гласању. Различите политичке странке су присиљавале људе да гласају за њихову изборну листу, а на списку су се налазили и кандидати који нису имали законско право да учествују у раду Скупштине.
Једном када је уведено “гласање са куглицама” чувари изборних кутија су знали и да слажу за коју странку чувају кутије, како би добили већи број гласова, а било је и скоро комичних сцена са рупама у кутијама како би куглице из њих испадале и онда се могле искористити за неког другог кандидата.
Ипак, дуги низ година крађе на изборима запраов нису биле највећи проблем!
Много већи недостатак била је чињеница да право гласа нису имали сви грађани Србије! Бирачко право било је ограничено на мушкарце, Србе који су навршили 21 годину живота и који су плаћали порез на имање, рад или приход.
Могућност избора је заправо била одузета – женама, припадницима националних мањина, официрима, подофицирима, војницима, лицама на робији, особама под старатељством и онима осуђеним на губитак части… тј. огромном проценту становништва!
У бројкама и процентима, овај податак изгледа овако –
Пре нешто више од сто година, у Србији гласала тек четвртина од укупног броја становништва!
Поред представника које је бирао овај, ма колико мали, део народа, у скупштину су могли ући и посланици које је постављао владар. На свака три бирана долазио је један “постављен” посланик. Тако се дешавало да у скупштини седе митрополити и владике, окружни и средски начелници, као и друга лица на положајима у државној управи.
Уставима из 1888. и 1903. године решено је да се народна скупштина састоји само од бираних посланика. Ипак, чак ни тада, краљ није био у обавези да именује министре из састава Народне скупштине, тако да су се владе у стварности углавном састављале на двору. Такође, владар је имао могућност да сазива, распушта скупштину и организује изборе.
Тек после Другог светског рата изборно право је постало опште за све пунолетне грађане Србије, укључујући и жене. Избори за председника Србије, по Уставу, одржавају се сваке пете године. Први пут су одржани 1990. године, када је та функција уведена.
Извор:Опанак/Дневно.рс
