БЕОГРАД – Италијански новинар и хуманитарни радник Kлаудио Герардини који је у последњих 30 година извештавао са најзначајнијих догађаја у Европи сматра да су европски лидери направили велику грашку што Југославија још 1990. није примљена у ЕУ јер тад не би било рата.
Он тврди да је Европа учинила две „огромне грешке“, и то 1990. и 2000. „Још 1990. године, када се већ назирао рат, требало је примити Југославију у ЕУ, утицати на оне који су хтели да се одвоје да затраже улазак у ЕУ. Али то није учињено. Иста грешка направљена је и 2000. године. Ако се тада разматрала могућност да у ЕУ уђу Мађарска, Румунија и Бугарска, што се и десило, онда је требало примити и све земље бивше Југославије. ЕУ је све до 2004. године била у много бољем стању и много отворенија него данас.“
Упркос кризи, Европа „нема право да одустане од свог посла“, тврди Герардини. „Улазак БиХ, Србије, Македоније, Црне Горе у ЕУ једино је право решење. Алтернативе једноставно нема. Ја упркос свему имам наде“, закључује италијански новинар Kлаудио Герардини.
Док је француска влада, подсећа Герардини, гајила симпатије према Србији, а немачка према Хрватској, БиХ је била препуштена сама себи.
У хуманитарним акцијама Герардини је учествовао од почетка ратова, а током 1994. нашао се у Бугојну: „Оно што ме фасцинирало у Бугојну, и касније у другим местима у БиХ, је упорност људи да упркос рату живе нормално. Kада сам дошао у Бугојно, чуле су се бомбе. Питао сам човека код кога сам био – шта ћемо сад? Био је укључен телевизор и то Раи Уно који је тада емитовао једну познату забавну емисију. Мирно ми је рекао – ништа, и наставио да чита! У Сарајеву су се људи трудили да дођу не само до хране, него и до козметике, ципела, ташни. Жене у Сарајеву су чиниле све да буду лепе као и пре рата. Одушевио ме ја тај напор људи да се понашају као да се ништа не догађа. То ми је можда и најјачи утисак из БиХ.
„Упоредо са новинарским послом Герардини је учествовао у превозу болесне деце из Хрватске и БиХ, како би се она лечила у Италији: „У почетку сам радио са једном малом италијанском невладином организацијом, али касније сам све сам организовао. Повезивао сам се са локалним званичницима у Италији, лекарима, новинарима и сам превезао неколико болесне деце у Италију.
„И након више од 20 година Герардини се чуди чињеници да су две паралелне стварности биле могуће на удаљености од само неколико стотина километара. „После првог путовања у Хрватску и у БиХ, нашао сам се у року од неколико сати у Трсту где се живот нормално одвијао. Нисам могао да схватим да на Балкану дивља рат, а ми овде живимо нормално, деца се играју, ми пијемо кафу,… Јер то није било негде далеко, то је било ту, код нас“, истиче за ДW Герардини.
За време боравка у Хрватској и БиХ Герардини је извештавао за медије на италијанском језику. Kолико верује да је допринео да се јавност у Европи заинтересује за ратове у бившој Југославији?
„Рекао бих да је ситуација у том смислу била различита у свакој земљи у Европи. Утицај нису имали само медији. Огроман утицај имало је оно што су говорили интелектуалци. У Француској су интелектуалци били на страни Босанаца, у Немачкој су неки, попут Хандкеа подржавали Србију. У Великој Британији су се мање истицали интелектуалци, али је зато ББЦ имао најбоље извештаје о балканским ратовима. Рекао бих да је Италија добро разумела Југославију много пре него што је рат почео. Дан послије Титове смрти у листу Kоријере дела Сера освануо је текст у којем је писало: ‘Ако не будемо опрезни, у Југославији ће се десити масакр.’ Ипак, када су почели конфликти у бившој Југославији, Италијани више нису разумели шта се тамо дешава.“
Извор: DW
