Кажу нам да се мора дати. Убеђују нас да се мора признати. Наши „старатељи“ сматрају да не треба ни да нас питају шта је за нас добро.
Прогласили су нас неспособнима да о себи и својој судбини одлучујемо. Та, потписали смо им старатељство! Имају ћагу. Позивају се на изабраност.
А сетите се колико је било страшно кад се напуштао Книн, Госпић, Сарајево. Међутим, одувек смо знали да ће бити најстрашније „доле“. Јер „тамо“ је пожар подметнут давно, а нисмо ништа учинили да га угасимо. И ватра нам се, нормално, приближила.
Питам духове свих оних комуниста и оних неокомуниста како им је и где ће им душа што су мирно гледали, гледају и прикривали и прикривају истину? Само истина ослобађа.
А истина је била страшна и произвела нововековне српске мученике – Даницу Милинчић, Ђорђа Мартиновића, али и дечака Слободана Стојановића. Као и толике друге. У ери „Микрософта“, „Фејсбука“ и инернета.
Траже нам Косово и Метохију. Траже га од власника. Зашто да га дамо, зашто да га се одрекнемо? У име чега? И главно питање – КАКО да га, све и да хоћемо, дамо?
Није ли оно наш завет с небом?
Како се завет може прекршити и издати?
Можда да нас поуче?
Не може га дати наше срце. Не да нам га душа. Ми смо, преживели голготе, кандила наде.
Нема тога хлеба што није нафора, да бисмо га издали за колаче.
Не може се дати.
Косово и Метохија су суштаство мога рода. Нагодбе нема. Могу га отети, само привремено. Могу му копати груду, могу му преоравати раке, могу разбацивати наше кости, могу вадити срце, могу узети живот, али не и мисао умирућег која ће му бити посвећена.
Ми га и не можемо дати. Оно је Божије, дато нама. А од Бога се не може отети ни ватром, ни силом, ни ко’цем.
Косово и Метохија нема цену. Прескупо смо платили његову цену да бисмо се бојали мука. Ми смо жежени на пољу, на прагу својих кућа, на њиви, крај врбака, у планини, жутим и иним кућама, па нам на ум не паде да га икоме препустимо.
Вратите се кући и дајте своје коме и за шта хоћете.
Нема блага ни благостања због којег ћемо га, распетог, напустити.
Као Чарнојевићи, удаљавали смо се да бисмо увек имали завичај да се у њега вратимо.
Већ су нам га бранили наши. Чували наш плот од наше чељади, тамничили нашу непоколебљивост, одговарали хладноћом камена на наше туге – они су нас прекалили да опстанемо и са туђинима.
Остали смо праведници, имуни на грех.
Ружени, вређани и мучени Христовим мукама, оцтом и трновим венцем. Таквима се крст не избија. Залуд вам посао.
Има ли цене да га дамо!?! Да откупимо још коју вашу годину, а нама сте украли векове?
Тамо куд сте се запутили, изволите сами.
Ми остајемо.
Ми га и не можемо дати. Оно је Божије, дато нама. А од Бога се не може отети ни ватром, ни силом, ни ко’цем.
Косово и Метохија нема цену. Прескупо смо платили његову цену да бисмо се бојали мука. Ми смо жежени на пољу, на прагу својих кућа, на њиви, крај врбака, у планини, жутим и иним кућама, па нам на ум не паде да га икоме препустимо.
Вратите се кући и дајте своје коме и за шта хоћете.
Нема блага ни благостања због којег ћемо га, распетог, напустити.
Као Чарнојевићи, удаљавали смо се да бисмо увек имали завичај да се у њега вратимо.
Већ су нам га бранили наши. Чували наш плот од наше чељади, тамничили нашу непоколебљивост, одговарали хладноћом камена на наше туге – они су нас прекалили да опстанемо и са туђинима.
Остали смо праведници, имуни на грех.
Ружени, вређани и мучени Христовим мукама, оцтом и трновим венцем. Таквима се крст не избија. Залуд вам посао.
Има ли цене да га дамо!?! Да откупимо још коју вашу годину, а нама сте украли векове?
Тамо куд сте се запутили, изволите сами.
Ми остајемо.
Нас је хиротонисао сам Господ. У Призрену, Пећи, Дечанима, Самодрежи, Грачаници.
Сукали сте на нас уредбе „са снагом закона“, Бујановац, Устав из 74-е, забране повратка и лицемерне „попусте“ на повратак, такозване Бриселске споразуме. Све што сте хтели да сакријете, знамо. Ни Заједницу српских општина, после бриселских „споразума“ не дају, крше и та смешне потписе на више него понижавајуће територијално разграничење, неће да нам оставе ни стопу онога што је наше и што су привремено окупирали, подстицани, обучавани и спремани за рат деценијама у Бриселу и престоницама у којима тобож преговарате. У бијело се лице љубите са убицама; заједничке споразуме, упорно газећи Устав, потписујете као саучесници најгорих злочинаца на којима се ни крв невиних жртава још није осушила.
Наш је завет да будемо, у овоме часу, питоми као голубови, и мудри као змије. Да се притајимо и чекамо свој час, онако како су га дочекали „осветници Косова“, наша браћа из Балканских и Првог светског рата, која су задивила васцели свет. Варате се, дакле, да је ова ситуација нова – данас на Косову и Метохији, сами признајете, живи око 100.000 Срба; 1912-е их је било још мање. Коме да их оставимо?
Неће наше светиње, због вашег потписа и држања руку у џеповима, које су палили, скрнавили и рушили, бити белосветска, окупаторска нити ичија, до наша и цивилизацијска баштина. И ми ћемо се, верни народ, о њима бринути, не човекомрсци. Живим зидом, ако треба.
Уз нас је Бог, уз вас НАТО. Ћераћемо се. Ком обојци, ком опанци.
Наш Завет не признаје ваше споразуме.
Извор: Kurir.rs
