Издвајамо Свет

ОДГОВОР СТИГАО ПОСЛЕ 105 ГОДИНА: Тајни телеграми откривају шта се заправо догодило са мртвима са Титаника

Титаник је потонуо пре 105 година, међутим, детаљи ове морске трагедије која никад до краја није скроз разјашњена не престају да интригирају људе.

Брод је потонуо у ноћи с 14. на 15. априла 1912. око 740 километара од најближег копна, а први брод који је дошао у помоћ стигао је сат и по после потонућа – дуго након што је и последња жртва у леденом мору умрла.

Наиме, температура воде износила је 2,2 степени, при којој људи могу да преживе тек 15-ак минута. Животе је изгубило 1517 људи, а највише шансе за преживљавање имали су путници прве класе: спасило их се 63 одсто.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

На Титанику се налазило 20 чамаца за спасавање који су укупно могли да приме тек око 1100 путника – половину оних који су се те кобне ноћи налазили на броду – али и то је било у складу са законским прописима тог доба.

Упркос томе, само 700 путника је успело да уђе у чамце за спасавање, већина их је полупразна напуштала брод и скоро у сваком је било још слободних места. Али, шта се догодило с телима? Истину о томе скривају тајни телеграми, чији су аутори веровали како никад неће изаћи у јавност, а историчари су их пронашли у архивама.

У тим телеграмима је јасно како је капетан једног од спасилачких бродова, Макеј-Бенет, желео да извуче сва тела из мора. Међутим, убрзо је схватио како је његов брод премали за 334 тела колико су их нашли. Тада су донели контроверзну одлуку – избациће лешеве од путника из најсиромашније, треће класе, како би им остало довољно места за оне из прве и друге класе.

Мишљење посаде је било како они имају већа права на достојанствену сахрану. Од 334 пронађена тела, из брода их је избачено чак више од сто, а она никад више нису пронађена у беспућима Атлантског океана.

У првом телеграму, капетан је написао „Апсолутно морате довести сва тела која стану на спасилачки брод“. Међутим, с брода Макеј-Бенет убрзо је одговорено „Детаљно смо пописали сав новац и вредну имовину нађену код тела. Зар не би било боље да се сва тела сахране на мору, осим ако не постоји посебна жеља породица да их задржимо?“. Након краћег дописивања договорено је како ће се избацити тела жртава сиромашнијих путника, док ће остаци оних богатијих бити враћени породицама.

Кад се СС Бремен, брод који је пловио из Немачке у Америку пет дана касније приближио месту трагедије, путници који су били на њему почели су да вриште. Бремен се придружио броду Карпатија, а њихова мисија је била да сакупе остатке тела који се могу пронаћи. У даљини су могли да виде беле мрље, које су заправо биле смрзнута тела мртвих који су на себи још увек имали спасилачке прслуке. Данима псоле бродолома, цело место се претворило у огромну водену гробницу, с густом маглом, звуком запљускивања таласа, залеђеним телима и свештениковим речима који их је испраћао.

„Видели смо жену у спаваћици с бебом чврсто прислоњеном на њеним грудима“, посведочила је Џоана Стунке, путница Бремена. „Било је тамо и тело жене која је чврсто грлила чупавог пса који је изгледао као бернардинац. Неки су били одевени за плес и вечеру, неки у спаваћицама и пиџамама. Једна жена је имала појас за спасавање и двоје деце у рукама.“ Посада је све заједно описала као „хладно, мокро, јадно и неутешно“.

До краја априла, комбинација соли и сунца почела је да уништава појасеве и тела су почела да нестају у дубинама океана. У јуну исте године ипак су пронађена два тела како плутају океаном. Била су то тела бродског конобара и кухињског радника.

Извор: Kurir.rs/Express.hr