У јулу 1970. године, два руска научника, Михаил Васин и Александар Шербаков, објавили су чланак у совјетском часопису “Спутњик” под називом “Да ли је Месец креација ванземаљске цивилизације?“
Теорија предложена од стране ова два стручњака нуди аргументе који би објаснили безбројне енигме око Месеца и његовог стварања.
Месец је један од најзагонетнијих објеката у нашем соларном систему. Постојање Месеца је савршено дефинисао Робин Брет, научник из НАСА-е, који је рекао да “изгледа да је лакшке објаснити не постојање Месеца, него његово постојање.“
Објавивши овај чланак, покренули су бројна питања о Месецу и његовој формацији која се, ни један други научник у то време није усудио да пита.
Њихов чланак је добио тешку критику, али су изнели своју поенту пишући о Месецу и његовим безбројним мистеријама.
Овај руски научни дуо је предложио теорију да Земљин Месец није природни сателит, већ планетоид који је буквално шупаљ изнутра и који су на том месту поставила супер напредна интелигентна бића која поседују технологију која је далеко супериоринија од наше, чак и данас.
Шербаков и Васин су предложили да су масивне машине биле коришћене за топљење камена и формирање дуге шупљине унутар Месеца, ширећи растопљени отпад на лунарну површину.
Унапредили су своју теорију рекавши да је Месец очуван унутрашњом љуском попут трупа, поред реконструисане спољне љуске од металног каменог отпада, и на крају је ова огромна креација усмерена кроз космос и коначно постављена у орбиту око наше планете.
Неки кажу даје то апсурдна идеја, али су ова два научна изнела поенту подржану научним подацима.
Васин и Шербаков тврде да постоје неке лунарне стене за које је откривено да садрже обрађене метале као што су месинг, елементи уранијума 236 и нептунијума 237. За ове елементе никада није откривено да се јављају природно.
Међутим, некако постоје трагови њих на површини Месеца.
На пример, уранијум 236 је радиоактивни нуклеарни отпад који се налази у утрошеном и прерађеном уранијуму.
Још интересантније, нептунијум 237 је радкоактивни метални елемент и познати нуспродукт нуклеарних реактора и производње плутонијума.
У свом чланку, Васин и Шербаков пишу:
“Обацујући традиционалне путеве здравог разума, уронили смо у оно што би се на први поглед могло чинити разузданом и неодговорном фантазијом.“
“Али што детаљније улазимо у сва знања која је човек сакупио о Месецу, све више смо уверени да не постоји ни једна чињеница која би искључила нашу хипотезу. Не само то, већ многе ствари које су до сада сматране лунарним енигмама, могу се објаснити у светлу ове нове теорије.“
Интересантно, др Фарук Ел Баз је цитиран у изјави: “Постоје бројне неоткривене пећине за које се верује да постоје испод површине Месеца. Неколико експеримената је послато на Месец како би видели да ли су ове пећине стварне.“ Интересантно, резултати ових експеримената никада нису објављени.
Др Шон К. Соломон са МИТ-а је допринео мистерији шупљег Месеца када је написао: “Експерименти Лунар Орбитер-а су знатно побољшали наше разумевање Месечевог гравитационог поља… Представљајући застрашујућу могућност да је Месец можда шупаљ.”
Колико год немогуће изледала ова Месечева теорија на први поглед, сачекајте тренутак и размотрите како овај “неуобичајени“ модел усклађује све мистерије Месеца.
Узимајући у обзир објашњење Васина и Шербакова, то би нам омогућило да објаснимо зашто Месец пружа доказе да је много старији од наше планете и можда чак и од нашег соларног система. Такође би помогло да се објасни зашто постоје три различита слоја унутар Месеца, са најгушћим материјалима на спољашњем слоју, баш као што би се очекивало када би се гледало у “труп“ свемирског брода.
Штавише, ово би такође могло објаснити зашто на површини нашег Месеца нису пронађени знаци воде, али смо пронашли много доказа да она постоји дубоко унутар њега.
Ова револуционарна теорија би такође објаснила мистерију која стоји иза мора и маскона, што се може сматрати остатком машинерије која је коришћена за бушење и стварање шупљег Месеца.
Ова теорија да је наш Месец заправо вештачки сателит би могла објаснити чудне – али ритмичне “лунарне потресе“.
Интересантно, ако је Месец заиста резултат напредног ванземаљског “тераформирања“, онда би нам то пружило решење за дуготрајну расправу између “врућег месеца“ и “хладног месеца“, указујући да су и једни и други стручњаци били у праву.
То значи да је наш Месец првобитно био хладан планетоид, који је вештачки претворен у свемирску летелицу помоћу вештачког загревања.
Ова теорија би такође могла помоћи у објашњавању контрадикција везано за питање да ли је Земљин сателит заправо шупаљ или не.
Ако је Земљин Месец првобитно био чврст планетоид који је давно вештачки избушен, вероватно бисмо пронашли доказе обе фазе – што је управо оно што имамо са нашим тренутним знањем о Месецу.
Чак и Исак Асимов – амерички писац и професор биохемије на Бостонском универзитету. Био је познат по својим делима научне фантастике, а популарна наука је била фасцинирана загонеткама око Месеца.
Асимов је писао о Месецу и томе како је веровао да је он можда “заробљен“ и стављен на ту позицију: “Он је једноставно превелики да би га заробила Земља. Шансе да такво хватање буде ефикасно и да Месец тада преузме готово кружну орбиту око Земље су премале да би овакав случај био кредибилан.“
А Асимов је био у праву по питању Месечеве орбите – не само да је она готово савршен круг, већ је и стациониран, што значи да се једна страна увек суочава са Земљом само са најмањом варијацијом. Колико ми знамо, ово је једини природни сателит који има такву чудну орбиту.
Извор: Wебтрибуне.рс
