Младен, Миодраг, Небојша, Светислав, Сашко, Анђелко, Живко, Срећко, Лазар, Векослав, Димитрије, Витомир, Југослав, Мирољуб. Сви се презивају Костић. Све их је киднаповао и убио ОВК.
У недељу 10. јула 1998. године нестао је Југослав Костић. Недељу дана касније припадници ОВК упали су у Ораховац. На кућном прагу убили су Ађелка Костића. Био је земљорадник имао је 62 године. Све који су се ту затекли су заробили. Било је 14 Костића.
Припадници ОВК су им рекли да имају два сата да сахране Анђелка. Његов син Живко направио је сандук од једног ћебета и две даске. Копали су раку док су терористи Ослободилачке војске Косова држала уперено оружје у њих. Сахрана је обављена без свештеника и икаквих обичаја. После сахране ОВК их је вратио у центар села и постројио. Жене су се поздравиле са синовима, мужевима, браћом. Никад се више нису видели.
Олгица Костић удата Божанић била је у стану у Ораховцу када је кренуо напад. Четири дана је провела забарикадирана са мужем и сином.
Мајка, браћа и остатак породице били су у селу Ретимље. Сутрадан, мушкарци су одведени у непознатом правцу, а жене у један од импровизованих логора за Србе. Никад више нису виделе чланове своје породице.
Вечерас у емисији „Живот прича“ о тим догађајима говори Олгица Костић Божанић и њена мајка Петра Костић која је такође била заробљена од стране ОВК и одведена у један од 144 логора за Србе на Косову.
Оне сведоче о томе како су Срби пешке ишли до седишта ОВК да траже своје чланове породица. Олгица открива како су пронађени остаци Тодора и Лазара њене браће, како се она нашла на лицу места у пећини Волијак где је пронађена масовна гробница, кад члановима породице није било дозвољено да присуствују ископавању остатака, каква је била улога међународне заједнице.
Чућемо и причу Верица Томановић. Њеног мужа др Андрију Томановића, који је био начелник хирургије Клиничког центра у Приштини и који је у том граду остао након потпсивања резолуције 1244, насилно су угурали у кола и отели на очиглед КФОР-а. Никада се више нису видели.
Извор: Noizz.rs
