Током кубанске ракетне кризе, у серији збуњујућих догађаја, совјетски поморски официр Васили Аркипов је одбио наређења капетана тако што није испалио ракету против САД-а.
До јутра, Хрушчов и Кенеди су дошли до узајамног споразума. Свет вероватно никада није схватио колико смо близу били “узајамном уништењу“. Стога, вреди поменути да рационална дејства једне особе могу избећи потпуну катастрофу.
ИРМБ је скраћеница за “ракете средњег и краћег домета“, веома значајна класа оружја. Под Горбачовим, и под совјетско-америчким споразумом из 1988. године, СССР је потпуно уништио такве ракете, од којих су имали око две хиљаде. Американци су такође уништили своје – они су их имаи мање од хиљаду у Европи.
Ова врста оружја може бити најопаснија од свих њих. Зашто? Зато што средњи домет обухвата од 1.500 км до 5.000 км, а кратки домет од 500 км до 1.500 км. Дакле, говоримо о ракетама са дометом од 500 км до 5.000 км. Ове ракете су копнене, способне да носе нуклеарне бојеве главе, ракете чије је време летења само неколико минута. Стога, има мање времена за доношење одлуке о нападу за одмазду, а у томе лежи опасност.
Средином 1980-их, Европа је имала ситуацију сличну кубанској кризи, када су совјетске СС-20 Сабер и америчке Персхинг ракете гледале једна у другу са веома мале раздаљине. Од тренутка покретања “лансирања“, било би 20 минута лета – то је све. Јасно је да су нерви тада били напеди, и обе стране су одлучиле да одбаце овај дизајн “међународне безбедности“.
САД сада очигледно не желе да се повуку из Споразума о ликвидацији ракета средњег и кратког домета (ИНФ) из 1988. године са Русијом, и да се врате на претходну ситуацију. Оне су заправо урадиле много тога “испод жита”
Прво– Радили су на развијању и тестирању нове ракете средњег и кратког домета – оне које су тренутним споразумом забрањене. У новембру 2011. САД су успешно тестирале хиперсонични шок систем за удаљености од 3.700 км.
Тестирање је лансирано са Хаваја, али је рад још увек у току. Само ове године, са исте локације на Хавајима, лансиране су две ракете на удаљености од 700 км и 2.000 км. Понављамо, ово оружје је забрањено ИНФ Споразумом.
Друго- Паралелно са овим активностима, Американци у Европи стављају лансере у пуну борбену спремност. Они су позиционирани у Румунији – а следећа на реду је Пољска. Које објашњење су Американци давали до сада? “Стварамо противракетни одбрамбени штит“. Стварност је да постоје вертикалне лансирне платформе које би биле погодне за Томахавк ракете, са дометом од 2.400 км. Одатле, хипотетички би могли да стигну до Урала. Још једно кршење ИНФ Споразума.
С друге стране, Америка оптужује Русију да крши Споразум, што Русија одбацује. Американци не износе никакве чињенице о кршењу, што је постала њихова нормала. Али они морају да кажу нешто – па тако тврде да Русија поседује ракету Искандер, која је успешно тестирана на домету од 480 км (дозвољена раздаљина). “Али Искандер је летео превише самоуверено – шта ако може да лети даље?“ Тада Руси кажу – “Знате, нисмо их дизајнирали да лете даље, само 480 км – у оквиру споразума. Нема кршења“.
Данас Американци толико често говоре о “кршењима“ Русије, да је то постало уобичајено и такве тврдње се не потврђују. У међувремену, Пентагонов буџет за следећу годину отворено обећава скромних 58 милиона долара за “контрамере“ као одговор на кршења ИНФ Споразума од стране Руске Федерације. Међу контрамерама потоји и новац за развој копнених ракета средњег домета. То је још једно директно кршење ИНФ Споразума.
То значи да је у САД већ донета одлука о повлачењу из Споразума. Рад на креирању забрањених ракета се наставља и отворено се финансира. Наравно, такав преокрет догађаја Русија мора узети у обзир.
До сада, без икаквог кршења споразума, Русија је креирала ракете за подморнице, површинске бродове и авионе исте класе – нешто што и Американци имају – али се Америци и то не допада. Аргумент председника Путина је једноставан: “Ми мислимо да смо сада једноставно изједначили ситуацију. Ако се некоме то не свиђа и ако неко генерално има жељу да се повуче из споразума – одговор са наше стране ће бити тренутан, желим да вас упозорим на то.” Реч “тренутан“ Путин је поновио два пута како би то било јасно.
Ипак, Америка некако одбацује претходно закључене споразуме без икаквог освртања.
То је почело 2002. године, са једностраним повлачењем САД-а из Споразума о анти-балистичким ракетама из 1972. годин, споразума који је Владимир Путин назвао “апсолутном основицом за међународну безбедност.“ Ово је онда ометено са СТАРТ ИИ (1993) – Споразумом о смањењу стратешког наоружања.
САД уништавају “Споразум о уништавању плутонијума”, одлажући уништавање њиховог хемијског арсенала, повлачењем из УНЕСЦО-а, претњама да ће одбацити нуклеарни споразум са Ираном, напуштањем Паришког споразума о климатским променама, занемаривањем обавеза према Светској трговинској организацији. Поред тога, супротно свим њиховим конвенцијама и њиховим законима, они заплењују руску дипломатску имовину у САД и скидају руске заставе са зграда дипломатских мисија. Изгледа да је неопходно питати – где им је крај?
Кршење ИНФ Споразума може бити само то – то би било изузетно неодговорно, што би историја могла показати.
Како ће Русија реаговати? Путин је већ споменуо “тренутни“ одговор. Али ево шта је он још додао: “Чињеница је да у Румунији постоје ракетни лансери, који се могу користити не само за антиракете – већ такође и за “Тридент” системе ракета средњег домета. Они се распоређују са мора, али се могу пребацити на копно и користити као копнене ракете средњег домета – а то онда постаје директно кршење ИНФ Споразума“.
“Ипак, ми имамо Споразум о смањењу стратешког наоружања, СТАРТ ИИИ – мислим да ту постоје питања о којима треба разговарати“, рекао је још руски шеф државе.
Ово је наговештај могућност да се Русија повуче из Споразума о стратешком наоружању – СТАРТ ИИИ. На крају крајева, на дан потписивања – 8. априла 2010. године – руски председник (тада је то био Медведев) је укључио посебну резервацију – клаузулу која каже да споразум “може бити одржив само у условима када нема квалитативног и квантитативног повећања у способностима америчких антиракетних система“.
Члан 14 овог споразума наводи да је могуће повући се из споразума под “изузетним околностима“. Да ли је то оно на шта је Путин алудирао повезивањем америчких лансера ракетне одбране у Румунији, са питањима Русије о СТАРТ-у ИИИ?
Извор: Wебтрибуне.рс
